Navršava se pet godina od smrti dr Miodraga Lazića, ratnog hirurga iz Niša, koji je ostavio dubok trag u medicinskoj zajednici i društvu. Dr Laza, kako su ga svi zvali, bio je dugogodišnji lekar na niškoj Hirurškoj klinici i direktor Urgentnog centra, a svoje je veštine pokazao kao prvi ratni hirurg i ortoped dobrovoljac na ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1996. godine. Preminuo je od posledica koronavirusa, a njegova smrt izazvala je veliku tugu među kolegama i pacijentima.
U ispovesti za Kurir, njegova supruga Ana govorila je o njihovom životu, poslednjim danima i njegovoj odlučnosti da pomogne drugima čak i kada je znao da su rizici veliki. „Molim te, nemoj da ideš da radiš. Ako odeš, gotovo je,“ govorila mu je, ali on nije mogao da se odluči da ostane kod kuće dok su drugi trpeli. Njegova posvećenost profesiji bila je neprocenjiva, a u trenutku kada je ušao u crvenu zonu, izgubio je bitku za sopstveni život.
Dr Lazić je bio sinonim za hrabre zdravstvene radnike koji su se suočili sa virusom COVID-19, ne bežeći od obaveza. Na spisku Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, 146 kolega je izgubilo život zbog korone, a mnogi od njih, baš kao i on, nisu se povukli iako su znali koliko je situacija ozbiljna. Na godišnjicu prvog registrovanog slučaja COVID-19 u Srbiji, kroz priču sa njegovom udovicom, odajemo počast svim zdravstvenim radnicima koji su izgubili život u borbi protiv pandemije.
Njegova hrabrost i odlučnost da pomogne ljudima nisu bili limitirani samo na vreme pandemije. Tokom rata, dr Laza je spasavao ranjene u Krajini, prolazeći kroz teške situacije kako bi pružio medicinsku pomoć onima kojima je bila najpotrebnija. Njegova strast za životinjama, ljubav prema porodici i želja da pomogne drugima ostavili su snažan utisak na sve koji su ga poznavali.
Ana Lazić se seća njihove poslednje nedelje zajedno. Bilo je to vreme kada se virus širio, a dr Laza je i dalje išao na posao. „Imajući u vidu da mu je penzija bila na dohvat ruke, odlučio je da se suoči s rizikom,“ seća se Ana. Njihova ćerka, koja je završila medicinu, savetovala je Anu kako da mu pomogne dok je bio bolestan. Nažalost, situacija se pogoršala, a dr Laza je preminuo u bolnici.
Oni su tokom svog zajedničkog života, koji je trajao gotovo tri decenije, izgradili duboku emocionalnu vezu, prepunu ljubavi i razumevanja. Ana se seća svakog trenutka provedenog zajedno, od njihovog prvog susreta u ratu do zajedničkih planova za penziju. Njihova ljubav bila je jedinstvena, prožeta zajedničkim iskustvima i izazovima.
Na poslednjem dežurstvu, dr Laza je bio svestan rizika i napisao je oproštajno pismo koje je kasnije objavljeno. U njemu je izrazio svoju posvećenost i hrabrost, govoreći o svojoj želji da završi svoj život časno i pošteno, ne povlačeći se pred opasnošću. Ova poruka nije samo bila oproštaj, već i testament njegovog života posvećenog pomaganju drugima.
Ana Lazić i dalje odlazi na groblje svake subote, noseći deset crvenih ruža, simbol njihove ljubavi i sećanja na dr Lazu. „Srećna sam što sam mogla da provedem život s njim,“ kaže ona, dok se priseća svih zajedničkih trenutaka i borbi koje su prošli zajedno. Njihova priča je priča o hrabrosti, ljubavi i trajnom sećanju na čoveka koji je dao sve za druge.
