RIM – Između mahinacija, misterija i tajnih rituala, pozadina izbora pape dugo je bila izvor inspiracije za filmske stvaraoce širom sveta, dok je sam papa Franja bio inspiracija za brojne filmove, od „Konklave“ do „Dvojica papa“.
Možda i zbog svesti o prolaznosti pape Franja, harizmatičnog poglavara od skoro 90 godina, film „Konklava“ Edvarda Bergera ostavio je utisak na poslednjoj dodeli Oskara, osvojivši nagradu za adaptirani scenario, prenosi Ansa. U ovom filmu, u kojem Rejf Fajns tumači glavnu ulogu kardinala, zajedno sa Izabelom Roselini i Serđom Kastelitom, dobio je pohvale od izvora bliskih Vatikanu zbog gotovo potpune verodostojnosti prikazanih dešavanja između rezidencije Santa Marta i Sikstinske kapele. Film je prihodovao 115 miliona dolara širom sveta, a očekuje se njegovo premijerno prikazivanje na malim ekranima 5. maja na kanalu Sky Cinema Uno i u strimingu na platformi Now.
Uspon Horhea Marija Bergolja na papski presto u martu 2013. godine označio je početak novog trenda filmova inspirisanih njegovom ličnošću. Manje uzvišena, pristupačnija i duboko savremena, slika pape Franja svakodnevno je razbijala klišee, otvarajući novu sezonu filmskih refleksija o duhovnosti, savesti, moći i krizi verskog autoriteta.
Najava tog novog talasa bio je bez sumnje film „Dvojica papa“, u režiji Brazilca Fernanda Meireleša, sa maestralnim interpretacijama Entonija Hopkinsa i Džonatana Prajsa. Objavljen 2019. godine, ovaj biografski film smešten je u dane pred povlačenje Benedikta XVI i zamišlja susret i dijalog između konzervativnog nemačkog pape i progresivnog nadbiskupa iz Buenos Ajresa, Bergolja. Njihov razgovor u Castel Gandolfu vodi se o veri, grehu i mogućnosti promene, a završava se scenama sporta koje dodatno humanizuju priču.
Film „Dvojica papa“ otvara se konklavom iz 2005. godine, u kojoj je izabran nemački kardinal, dok je argentinski ostao tik ispod crte. Sa tri nominacije za Oskara (za scenario i ostvarenja obojice glumaca), Meirelešov film vratio je Vatikan u centar velike globalne filmske naracije, koju je Holivud ranije obrađivao, ali znatno fikcionalizovanije, na primer u trećem delu „Kuma“ (1990) i u „Anđelima i demonima“ iz 2009. godine, zasnovanim na romanu Dena Brauna.
Papa Franja je inspirisao i autore dokumentarnog filma. Godine 2018. pojavio se dokumentarac „Papa Franja – čovek od reči“, u kojem Vim Venders prikazuje papu kao moralnog vođu sposobnog da govori direktno muškarcima i ženama našeg vremena o temama poput siromaštva, zaštite životne sredine i socijalne pravde. Dve godine kasnije usledio je film „Franja“ Jevgenija Afinejevskog, dobitnika nagrade Kineo na Venecijanskom filmskom festivalu, koji je izazvao još veću pažnju zbog papinih izjava o pravima migranata i LGBT osoba.
Papinim misijama u inostranstvu posvećen je film „Na putu“ Đanfranka Rozija, prikazan van konkurencije u Veneciji 2022. godine. Ovaj film emotivno prikazuje Papina putovanja kroz arhivske snimke, stvarajući svojevrsni dijalog između dokumentovanih slika, savremenih dešavanja i novije istorije. Godine 2015. pojavio se i biografski film „Zovi me Franja“ Danijelea Luketija, koji prikazuje mladost Bergolja (koga tumači Rodrigo de la Serna) u Buenos Ajresu tokom godina diktature.
Pre toga, 2011. godine, prikazan je i film „Habemus Papam“ Nanija Moretija, iako se ne bavi direktno Franjom, u liku pape kog tumači Mišel Pikoli, koji beži iz Vatikana, gotovo proročki nagoveštava ideju o ranjivom, nemirnom i duboko ljudskom papinstvu. Na kraju, u potpuno izmišljenom i gotovo baroknom izrazu Paola Sorentina, tu je i serija „Mladi papa“ sa Džudom Loom u glavnoj ulozi, u produkciji Skaja.
Ova filmska dela ne samo da pružaju uvid u kompleksnost papinskog života, već i u izazove i dileme sa kojima se suočava savremena katolička crkva.
