Ožalošćenim srpskim pesničkim bratstvu i narodu, na beogradskom Novom groblju, obratio se Matija Bećković, stojeći kraj odra svog prijatelja i pesničkog sabrata, Ljubomira Simovića, koji je takođe bio akademik SANU. Bećković je izrazio duboku tugu i poštovanje prema Simoviću, rekavši: „Opraštamo se od Ljubomira Simovića koji ne leti u Užice sa vranama, nego na krilima svojih knjiga.“ Ovaj emotivan govor održan je pred brojnim ožalošćenim koji su došli da isprate velikog pesnika na njegovom putu ka večnosti.
Bećković se prisetio trenutka kada je prvi put čuo za Ljubomira Simovića, 1958. godine, kao gimnazijalac u Valjevu, kada je u izdanju Kluba studenata u Užicu objavljena njegova prva zbirka poezije. Posebno je istakao pesmu „Epitafi sa karanskog groblja“ koja je ostavila snažan utisak na mladića. Takođe je podelio anegdotu o tome kako je Simović posetio Valjevo u to vreme, što je dodatno povezalo njihovu sudbinu.
Matija Bećković je otkrio da je lično upoznao Simovića 1960. godine kada je doneo svoju poemu „Vera Pavladoljska“ u redakciju „Vidika“, gde je Simović bio glavni urednik. Ovaj susret označio je početak njihovog dugog prijateljstva i saradnje. Bećković je istakao da je Simović bio jedan od najvećih pesnika u srpskom jeziku, čija je umetnost ostavila dubok trag.
Na sahrani je bio prisutan i dramski umetnik Voja Brajović, koji je govorio odlomke iz drame „Putujuće pozorište Šopalović“, čime je dodatno obogatio ceremoniju. Mnogi umetnici i akademici, uključujući Cacija Mihailovića, Svetlanu Bojković i Sergeja Trifunovića, okupili su se da odaju počast Simoviću.
Bećković je naglasio da je Simović bio pesnik koji nije stajao dok nije postigao ono što je želeo. Njegova dela su bila duboko ukorenjena u srpskom jeziku i kulturi, a Bećković je primetio da je Simović tragao za velikim pesničkim oblikom, koji je uspeo da postigne kroz svoje drame. Njegove kratke pesme, prema Bećkoviću, mogu se shvatiti i kao stihovi poeme, ali i kao scene iz drame, što ga čini jedinstvenim u srpskoj književnosti.
Matija Bećković je takođe otkrio da je Ljubomir bio imenjak njegovog brata, što je dodatno pridonelo njihovoj bliskosti. Prisjećajući se premijere drame „Čudo u Šarganu“ 1975. godine, Bećković je ukazao na to kako je to bio trenutak novog rođenja Ljubomira Simovića u poeziji i srpskom jeziku.
Na kraju svog emotivnog govora, Bećković je ukazao na to kako je Simović video svet iz svoje kuće na Jelovoj gori, rekavši: „Kuća je i ono što se vidi iz nje.“ Iz te kuće, Simović je mogao da vidi sav univerzum i sve što u njemu postoji. Bećković se zapitao kakav bi to univerzum bio bez toponima koje je Simović u svom pesničkom zaveštanju podigao na večnost, poput Karanskog groblja i Jelove gore.
Na sahrani Ljubomira Simovića, umetničko bratstvo se okupilo da oda počast čoveku koji je svoje ime i delo zauvek upisao u srpsku književnost. Njegova poezija i drame će živeti večno, a njegovo nasleđe će inspirisati buduće generacije pesnika i umetnika. Odlazak Ljubomira Simovića predstavlja gubitak za kulturnu scenu Srbije, ali njegovi stihovi i umetnički duh će nastaviti da žive među nama.
