Krajem aprila 2009. godine Slobodan i njegova supruga su otišli na ultrazvuk i dobili su snimak na kojem je bilo nešto što liči na zrno graška. Tada su dali tom stvorenju nadimak Grašak, mama Graška i tata Graška. Slobodan je govorio stomaku „grašak, grašak“ i znao je da to stvorenje unutra čuje.

Slobodan Negić je na saslušanju u parnici po tužbi roditelja protiv Kecmanovića, čiju je decu ubio Kosta u školi, ispričao svoju priču. On je izjavio da je kada se njegova ćerka Sofija rodila, babica je iznela da je vidi, a on ju je poljubio. Sofija je podrignula i rekla „tata“ kao svoju prvu reč. Slobodan tvrdi da je Sofija bila najbolja verzija njega i njegove supruge. Iako su se on i supruga razišli, ostali su porodica, a Sofija je bila kruna njihovih vrednosti.

Kada se dogodio stravičan događaj u školi, Sofija je bila jedna od osam mrtvih dece. Slobodan je ispričao da je Sofija verovatno izašla iz toaleta da vidi šta se dešava kada ju je Kosta pucao iz oružja svog oca. Kako se fizički nosi sa tim, Slobodan kaže da se svaki dan suočava sa boli i da se trudi da je prihvati iz poštovanja prema svojoj ćerki.

Otac preminule devojčice se zapitao kakvi to mogu biti ljudi koji se izjasne da nisu krivi za takav zločin, te da su oni ti koji imaju problem i trebaju pomoć psihijatra. On također postavlja pitanje zašto je Kosta Kecmanović učinio takvo nešto i kaže da je društvu potreban odgovor na to. Također ističe odgovornost društva za slične tragedije i pita kakvu poruku šaljemo ako niko ne odgovara za takve zločine.

Sutra će u sudu svoj iskaz dati i Sofijina majka Milanka Negić. Nakon nje, svedočenje će dati i šestoro braće i sestara preminule dece, čiji će iskazi biti zatvoreni za javnost.

Ova tužna priča pokazuje koliko je važno nositi se sa patnjom i traumom, te se nada da će društvo prepoznati odgovornost za ovakve tragedije i pružiti podršku onima koji su ih preživjeli.