Srbija je nedavno ukinula moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana, što otvara mogućnosti za razvoj nuklearne energije kao ključnog elementa energetskog sektora. U saradnji sa francuskom elektroprivredom, Srbija istražuje načine za postizanje energetske sigurnosti, posebno u svetlu rastuće potražnje za električnom energijom.
Đorđe Lazarević, višim naučnim saradnikom u Institutu „Nikola Tesla“, ističe da ukidanje moratorijuma omogućava Srbiji da ozbiljno razmotri nuklearnu energiju. Sa sve većim potrebama za električnom energijom, koje uključuju širenje električnih automobila i data centara, Lazarević upozorava na to da će potrošnja energije nastaviti da raste. Iako ova odluka ne znači da će Srbija odmah započeti izgradnju nuklearnih elektrana, ona otvara vrata za ozbiljno razmatranje ove opcije.
Izgradnja nuklearnih reaktora je dug proces koji zahteva usklađivanje sa zakonima, regulativama i međunarodnim standardima. Postoje dve glavne opcije u nuklearnoj industriji: velike konvencionalne nuklearne elektrane i mali modularni reaktori. Velike elektrane zahtevaju značajna početna ulaganja, ali na duže staze mogu biti isplativije. Nasuprot tome, mali modularni reaktori privlače pažnju zbog nižih početnih troškova, ali imaju veće troškove po jedinici proizvedene energije i manje su efikasni.
U svetu postoje primeri malih modularnih reaktora, posebno u Rusiji i Kini, ali Lazarević naglašava da Srbija još uvek nema dovoljno iskustva s njima da bi mogla doneti precizne procene o njihovoj ekonomičnosti i efikasnosti.
Francuska, kao lider u korišćenju nuklearne energije, može biti ključni partner Srbiji u razvoju nuklearne infrastrukture. Sa 57 reaktora i zatvorenim gorivnim ciklusom koji smanjuje radioaktivni otpad, Francuska može ponuditi tehnologije i obuku za srpske stručnjake.
Pored Francuske, Srbija može sarađivati i sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom, čije iskustvo može biti od velike pomoći u razvoju nuklearne energetike. Proces uvođenja nuklearne energije zahteva dug vremenski okvir, koji može trajati od 10 do 15 godina. Međunarodna agencija za atomsku energiju razvila je okvir zasnovan na fazama kako bi se osiguralo da svaka faza bude ispunjena pre nego što se pređe na sledeću.
Sigurnost nuklearnih elektrana je još jedno važno pitanje. Lazarević podseća na nesreće poput Černobilja i Fukušime, ali ističe da savremene nuklearne elektrane koriste pasivne sisteme sigurnosti koji ne zavise od ljudske intervencije. Ove tehnologije omogućavaju bezbedno upravljanje toplinom, čak i u vanrednim situacijama, smanjujući tako rizik od nesreća.
Otvoren dijalog o nuklearnoj energiji u Srbiji je ključan, uključujući analizu njenih prednosti i mana. Lazarević naglašava da je važno pronaći održivo rešenje za rastuću potrošnju električne energije, s obzirom na ograničene resurse. On smatra da je važno otvoreno razgovarati o ovom pitanju i uključiti javnost u proces donošenja odluka.
Dok proces razvoja nuklearne energije zahteva mnogo vremena i ulaganja, Lazarević veruje da uvođenje ove tehnologije može biti od suštinskog značaja za budućnost energetskog sektora Srbije. U svetlu globalnih izazova u oblasti energije, Srbija mora pronaći način da obezbedi sigurno i pouzdano snabdevanje električnom energijom za buduće generacije.
