Dok su se pojedini novinari RTS-a, uprkos blokadi zgrade, vratili redovnom radu, na društvenim mrežama su se pojavili postovi koji ih direktno targetiraju, često otkrivajući njihove lične podatke. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović smatra da je ova praksa protivzakonita i opasna. On naglašava da je nedopustivo i zakonom zabranjeno objavljivanje tuđih podataka o ličnosti bez zakonskog osnova, što obično podrazumeva nedostatak pristanka te osobe.
Iako društvene mreže tehnički pripadaju kategoriji medija, zakonski okvir u Srbiji ne daje njegovoj instituciji ingerencije nad tim objavama. Odgovornost prepoznaje kod drugih tela, poput REM-a ili Ministarstva informisanja. Za osobe pogođene ovim objavama, Poverenik predlaže nekoliko mehanizama zaštite, uključujući mogućnost podnošenja privatne krivične prijave nadležnom tužilaštvu ili tužbu protiv osobe koja je objavila njihove podatke, ukoliko je poznata.
Marinović upozorava da ovakve prakse postaju sve češće, a Srbija u tome nije izuzetak. To se dešava i poznatim i nepoznatim ljudima, pri čemu su obični građani sve češće mete ovakvih napada. Posledice su često ozbiljne, utičući na miran san ili reputaciju pojedinaca. Društvene mreže omogućile su svakome da neovlašćeno širi tuđe podatke, što dodatno otežava situaciju.
Jedan od ključnih problema je što mnoge društvene mreže, poput Mete (Facebook, Instagram) i X (bivši Twitter), nemaju predstavnike za zaštitu podataka u Srbiji, iako to zakon predviđa. Marinović ističe da obaveza imenovanja predstavnika postoji za sve koji obrađuju podatke korisnika u Srbiji, bez obzira na to da li su oni domaći ili stranci. Google je imenovao predstavnika, ali Meta i X nisu. Ove platforme obrađuju ogromne količine podataka svakog minuta, što dodatno naglašava potrebu za regulativom.
Iako se zakon o zaštiti podataka o ličnosti trenutno menja, proširenje ingerencija Poverenika za zaštitu podataka nije trenutno predviđeno. Marinović objašnjava da bi takva inicijativa mogla izazvati otpor u javnosti zbog straha od zadiranja u slobodu medija. Ističe da tradicionalni mediji ređe krše zakon u poređenju s digitalnim kanalima koji su često van dometa regulative. Mladi masovno koriste nove, digitalne kanale, a posledice mogu biti ozbiljne, uključujući slučajeve samoubistava izazvanih neodgovarajućim objavama koje narušavaju život pojedinaca.
Marinović naglašava potrebu za većom odgovornošću medija kada je u pitanju procena šta je u javnom interesu, a šta predstavlja zloupotrebu. Takođe, poziva sve korisnike društvenih mreža da razmisle pre nego što objave nečiju fotografiju, video ili informaciju, postavljajući pitanje da li bi želeli da se isto objavi o njima. Ova etička dilema bi trebala da bude vodič za sve koji učestvuju u digitalnom prostoru, kako bi se smanjila šteta koja može nastati usled neodgovornog deljenja ličnih informacija.
Na kraju, važno je naglasiti da se borba protiv kršenja privatnosti i zloupotrebe ličnih podataka ne vodi samo na pravnom nivou, već i kroz edukaciju i podizanje svesti o značaju zaštite ličnih informacija u digitalnom svetu. Samo zajedničkim naporima društva, institucija i pojedinaca možemo stvoriti sigurnije okruženje u kojem će se poštovati privatnost svih.
