Bojan Jovanović, antropolog i književnik, u svojoj knjizi „Moć bola“ istražuje fenomen bola kao najneprijatnije emocije koja prati čoveka tokom čitavog života. Ovaj rad je prvi svoje vrste u našem kulturnom prostoru i nudi duboko razumevanje značaja bola za savremenog čoveka, kao i za njegovu sposobnost samoisceljenja. Knjiga takođe ističe kako bol može oblikovati naše saosećanje prema drugima, čime doprinosi razvoju antropologije bola kao discipline.
Jovanović naglašava da postajanje zrele ličnosti podrazumeva sposobnost kontroli sopstvenih nagona i podnošenja bola, kako fizičkog, tako i duhovnog. On objašnjava da je čovek celovito psihofizičko biće, a otpornost na bol varira od pojedinca do pojedinca. U trenucima kada se suočavamo s bolom, on postaje prioritetan, a pojedinci reaguju različito, zavisno od svojih karakteristika.
Pitanje kako različite kulture podnose bol takođe je ključno. Jovanović ističe da ne postoje prirodno otporniji narodi na bol, ali da određene kulture oblikuju svoja shvatanja bola kroz tradiciju, što može dovesti do povećane izdržljivosti. Kroz vaspitanje i obrazovanje, kolektiv formira mentalitet koji utiče na to kako pojedinci izražavaju svoja osećanja i kako se nose s bolom. Na primer, društva često imaju norme koje se odnose na to kako se očekuje da se ljudi ponašaju u situacijama bola, bilo da je reč o vojnicima koji ne smeju da pokažu slabost, ili o deci koja se podstiču da budu hrabra kada trpe bol.
Jovanović takođe upozorava na negativne posledice potiskivanja bola. Potisnuti bol može ostaviti trajne posledice na psihološkom nivou, jer trauma može isplivati u životu pojedinca na načine koji su izvan njegove kontrole. Potisnuti bolovi često dovode do emocionalnog nemira i unutrašnjih sukoba, a pojedinci mogu ispoljavati egoistične postupke koji, iako donose trenuto zadovoljstvo, dugoročno donose kajanje i duševni bol.
Jedna od centralnih tema Jovanovićeve knjige je odnos između bola i zadovoljstva. On ističe da su bol i zadovoljstvo emocionalne krajnosti koje su često međusobno povezane. Na primer, uživanje u nekom zadovoljstvu može se ostvariti kroz bol, dok se bol može pojaviti kao posledica potrage za zadovoljstvom. Realnost ovih emocija je takva da su one na istom energetskom polu, a njihova suprotnost je emocionalna indiferentnost.
Jovanović takođe razmatra rodne razlike u percepciji bola. U srpskom jeziku reč „bol“ ima i muški i ženski rod, što odražava mogućnost različitih reakcija na bol. Muškarci i žene mogu različito reagovati na bol, pri čemu se muška reakcija često povezuje s aktivnošću i borbom, dok ženska može biti povezana s pasivnošću i trpljenjem. Međutim, Jovanović naglašava da ove razlike ne ukazuju na polne karakteristike, već na različite načine na koje pojedinci mogu reagovati unutar svog duševnog sveta.
Na kraju, Jovanović ukazuje na to da je odnos prema bolu i nevoljama drugih ključna odrednica etičnosti čoveka. U savremenom svetu prisutni su sve veći egoizam i bezosećajnost, često maskirani lažnim humanizmom. On koristi primer NATO bombardovanja Srbije kao ilustraciju moralnog stanja današnje civilizacije, ukazujući na to da su ratovi često vođeni u cilju postizanja koristi, a ne pravednosti.
Konačno, Jovanović se osvrće na pitanje kolektivnog bola i kako društva reagiraju na rat i smrt. U militantnim društvima, kao što su one u Evropi koje se suočavaju s ratom u Ukrajini, patriotski zanos može smanjiti strah od bola i smrti. Ipak, Jovanović smatra da je teško postići taj nivo homogenizacije u savremenim društvima, u kojima se pojedinci suočavaju s različitim izazovima i emocionalnim previranjima.
