Srpski sportisti pružili su podršku svojoj zemlji tokom bombardovanja NATO-a 1999. godine. Mnogi od njih su javno protestovali, pozivali na zaustavljanje agresije i objašnjavali pravu prirodu NATO zločina. U tom periodu su fudbaleri poput Piksija, Ćurčića, Lukića, Savo Miloševića, Siniše Mihajlovića i Željka Obradovića prekinuli svoje klubove i vratili se u Srbiju ili se pridružili dobrovoljačkim snagama. Vlade Divac je takđe iz SAD-a govorio o istini i nedužnom narodu koji je pogođen bombardovanjem.

Jedan od najpoznatijih primera je Dragan Stojković Piksi, koji je organizovao konferenciju u Japanu i pozvao fudbalere iz članica NATO da prestanu da igraju dok traje agresija na SR Jugoslaviju. Saša Ćurčić je prestao da igra za Kristal Palas i otišao pred kuću premijera Tonija Blaira s transparentom pozivajući na prekid agresije. Vladan Lukić je raskinuo ugovor s Mecom i pridružio se dobrovoljcima, dok je Savo Milošević javno podržao Kosovo kao deo Srbije.

Neki od sportista su isticali nepravde koje su se događale u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Željko Obradović je govorio o stradanjima Srba u Hrvatskoj i postavljao pitanja o vojnim ciljevima bombardovanja. Vlade Divac je istaknuo da je Jugoslavija suverena zemlja i da NATO podržava terorističku grupu, a nije imao razumevanja za američku javnost koja je obmanuta propagandom.

Bilo je i sportista koji su izgubili svoje živote tokom bombardovanja. Atletičar Goran Raičević odlučio se vratiti na Kosovo i poginuo je 6. maja 1999. godine. Njegova hrabrost i odanost domovini bila je primer mnogima.

Ovi heroji sporta su pokazali hrabrost i odlučnost da se suprotstave agresiji i podrže svoju zemlju u teškim vremenima. Njihov doprinos nije bio samo sportski, već i moralan i patriotski. Na taj način su inspirisali mnoge ljude u Srbiji i širom sveta da ostanu jaki i odani svojoj zemlji u najtežim trenucima. Suočavajući se sa izazovima rata, ovi sportisti su pokazali svoju istinsku hrabrost i odanost svojoj zemlji.