Sinovi Gabrijela Garsije Markesa objavili su njegov poslednji roman „Vidimo se u avgustu“ uprkos njegovoj želji da se rukopis uništi. Književni kritičari nisu bili naročito blagonakloni prema ovoj knjizi, postavljajući pitanje da li je opravdano da dragocena dela čuvenih pisaca bivaju posthumno objavljivana protiv njihove volje.

Uz pohvale kritičara iz Španije, koji su knjizi dali nešto više prostora za vrednovanje, recenzije iz drugih krajeva sveta nisu bile tako blistave. Njujork Tajms je čak nazvao ovu knjigu „razočaravajućom“, ističući da je sadržaj bio oskudan i nije bio dovoljan za kompletnu knjigu.

Međutim, postoje i mišljenja poput onoga iz britanskog Telegrapha, koji su pohvalili novi roman i nazvali ga vrednim čitanjem, prikazujući ga kao kombinaciju starijeg i mlađeg Markesa, prenoseći njegov pogled na svet i humor na generacijski način.

Ostaviti lične želje po strani, troje naslednika Gabrijela Garsije Markesa odlučilo se da posthumno objavi očevu knjigu, tvrdeći da je to bio važan doprinos njegovom opusu. Slične situacije dešavale su se kroz istoriju, gde su naslednici velikih pisaca odlučivali da objave dela koja su imali nameru da unište, u korist celog čovečanstva.

Takođe, legende kažu da su veliki umetnici poput Franca Kafke i Vergilija tražili da se njihova dela unište, ali su na kraju postala dela koja se smatraju klasicima. Vladimir Nabokov, pisac „Lolite“, tražio je od žene da uništi nezavršeni rad ako ne doživi da ga završi, ali je njegov sin na kraju odlučio da ga objavi.

Ove epizode pokazuju da je ponekad bolje da se želje velikih pisaca ne ispoštuju, jer svet bi bio siromašniji bez njihovih radova. Stoga, posthumna objava dela može biti kontroverzna tema, ali u nekim slučajevima, objavljivanje dragocenih dela velikih pisaca može doneti svetu neprocenjive književne dragulje koji će obogatiti kulturni kanon.