Neki od ovih izraza su se zadržali u narodnoj tradiciji i književnosti, dok su neki potpuno pali u zaborav. Ipak, važno je sačuvati ove stare reči kako bismo očuvali i bogatstvo našeg jezika i kulture.

Na primer, reč „ažamija“ se koristila za neiskusnog i neveštog mladića, dok je „brkljačiti“ značilo nejasno govoriti ili mumlati. Reč „vajkati“ se koristila za žaljenje ili kajanje, dok je „geknuti“ značilo umreti ili propasti finansijski.

„Dost“ je bio sinonim za prijatelja, dok je „đidija“ označavao obešenjaka ili nasilnika. Reč „egeda“ se koristila za violinu, dok je „ždrepčovit“ označavao konja ili muškarca koji je spreman samo za parenje.

Turcizam „zulum“ označava nasilje ili nepravdu, dok je „izvanljudnik“ bio nečovek bez ljudskosti. Reč „jar“ je značila veliku vrućinu ili groznicu, dok je „kuvet“ označavao moć ili silu.

„Lipcal“ se koristio za uginulu životinju, dok je „ljusk“ označavao sjaj ili odblesak. Reč „makanja“ je značila malo dete, dok je „nekna“ označavala prekjuče.

„Šeretluk“ je bio sinonim za budalaštinu ili šalu, dok je „fukara“ označavala sirotinju ili beskućnike. Reč „hršum“ je značila poviku ili viku na nekoga, dok je „cubok“ označavao iznutricu.

Ovi turcizmi su deo bogate istorije našeg jezika i kulture, i važno je sačuvati ih i preneti ih budućim generacijama. Kroz ove reči možemo bolje razumeti našu prošlost i tradiciju, i očuvati identitet našeg naroda.

Stoga, sledeći put kada čujete neku od ovih starih reči, setite se da one nose sa sobom bogatu priču i nasleđe našeg jezika. Nemojte dopustiti da padnu u zaborav, već ih koristite kako biste očuvali i negovali svoje nasleđe. Jer, jezik je ogledalo naše kulture i identiteta, i važno je sačuvati ga za buduće generacije.