Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Prepodobnog Atanasija Atonskog, sveca čiji su život i delo ostavili dubok trag u monaškoj tradiciji i duhovnosti. Rođen u Trapezuntu od pobožnih roditelja, Atanasije je kao dete iskusio gubitak i ostao siroče. Međutim, Božji plan se ispunio kada ga je jedan vojvoda uzeo pod svoje okrilje, doveo u Carigrad i omogućio mu obrazovanje.

Njegova krotkost i smernost brzo su ga učinile omiljenim među vršnjacima. Dok su se drugi birali za cara ili vojvodu, Atanasija su uvek birali za igumana, što je već tada nagoveštavalo njegov duhovni put. Nakon završetka školovanja, povukao se u pustinju Maleinsku, blizu Svete Gore, gde je bio učenik čuvenog Mihaila Maleina.

Želeći veću duhovnu izolaciju, Atanasije se preselio na Svetu Goru. No, mnogi željni askeze počeli su se okupljati oko njega, pa je bio primoran da gradi svoju lavru. Vizantijski carevi, poput Nikifora Foke i Jovana Cimishija, obilno su mu pomagali u tome.

Mnoga iskušenja stajala su na njegovom putu, ali je Atanasije hrabro odolijevao i pobeđivao svojom bezmernom krotkošću i neprekidnom molitvom Bogu. Udostojio se viđenja Presvete Bogorodice, koja je čudesno izvukla vodu iz stene i obećala mu da će uvek biti Iguman manastira, što mnogi smatraju velikim čudom na Svetoj Gori.

Atanasije je svojim radom i molitvom predvodio bratiju, voleći ih kao duhovni otac i pastir. Njegova smrt bila je iznenadna, dok je sa šestoricom monaha pregledao zid nove crkve, zid se srušio i zatrpao ih sve. Tako je 980. godine završio svoj ovozemaljski život ovaj veliki svetilnik monaštva.

I nakon smrti, Prepodobni Atanasije se više puta javljao svojoj braći, pružajući im utehu ili pouku. Njegov život ostaje izvor inspiracije i primer duboke vere i duhovnog napora za sve nas. Danas, dok ga proslavljamo, sećamo se njegove neizmjerne ljubavi, predanosti i duhovne snage, koje nam služe kao svetionik na našem sopstvenom duhovnom putu.