Doktorka Vesna Sredojević, koja radi u zatvoru u Padinskoj Skeli, svedočila je u Višem sudu u Beogradu o slučaju Stanimira Brajkovića, koji je preminuo 4. februara 2024. godine. Tokom svog svedočenja, Sredojević je opisala pregled koji je obavila u subotu, 3. februara, kada je Brajković došao do nje sa čašom vode i popio lekove. Na njegovom čelu primetila je crvenilo, a on joj je rekao da se okliznuo i povredio prilikom izlaska iz kupatila. Osim toga, na levoj ruci imao je staru masnicu, dok su na glavi i kuku bile sveže povrede. Sredojević je istakla da nije imala razloga da sumnja u Brajkovićeve reči, pošto nije delovao uznemireno i nije se žalio na jake bolove.
Sredojević je optužena zajedno sa još četiri čuvara zbog nesavesnog postupanja u službi, jer su propustili da primete zlostavljanje koje je Brajković trpeo od strane svojih cimera u zatvoru. Njegove povrede su se pokazale ozbiljnijima nego što su prvobitno izgledale, a doktorka je priznala da nije fotografisala povrede jer nije imala aparat kod sebe. Umesto toga, ostavila je uputstvo medicinskom tehničaru da to uradi narednog dana.
Brajković je prvi put viđen 12. januara 2024. godine na prijemu u zatvor, gde je obavio uobičajeni pregled. Imao je visok pritisak i sklonost ka konzumiranju alkohola, ali nije imao povrede prilikom prijema. Iako je delovao zapušteno, njegovo zdravlje je bilo u skladu sa godinama, a njegovo stanje se pratilo.
Okrivljeni Dušan Komazec, koji je bio komandir u zatvoru, izjavio je da nije čuo nikakve zvukove koji bi ukazivali na mučenje ili zlostavljanje. Takođe je naveo da je 4. februara bio obavešten da Brajković nije dobro, ali je mislio da to nije vanredna situacija, te nije smatrao da je potrebno da to upiše u izveštaj. Napomenuo je da mu Brajković nikada nije rekao da trpi torturu.
Stefan Pavlović, još jedan od okrivljenih stražara, ispričao je kako je Brajković 4. februara pronađen ležeći na podu, s tečnošću u ustima. Pavlović je pokušao da mu pomogne i pozvao medicinskog tehničara, a zatim i Hitnu pomoć, koja je pokušala reanimaciju, ali je stanje Brajkovića bilo ozbiljno. Pavlović je takođe naveo da nije obavestio vođu smene o događaju jer je mislio da će doktorka to učiniti.
Okrivljeni Zoran Krstić, koji je radio kao stražar, rekao je da nije imao kontakt s Brajkovićem, ali je bio obavešten o njegovim povredama koje su se dogodile pre njegovog dolaska na smenu. Krstić je svedočio da nije bio obavešten o bilo kakvim problemima u vezi sa Brajkovićem osim povreda koje su zabeležene.
U ovom slučaju, sud će utvrditi odgovornost čuvara i medicinskog osoblja za smrt Stanimira Brajkovića, koja je došla kao rezultat povreda koje je pretrpeo u zatvoru. Činjenica da su povrede bile zanemarene ili minimalizovane od strane osoblja ukazuje na ozbiljne propuste u sistemu čuvanja zatvorenika i zaštite njihovih prava.
Svedočenja i izveštaji svih uključenih strana pokazuju da je došlo do ozbiljnih propusta u postupanju zatvorskog osoblja. Brajkovićeve povrede, kao i njegovo stanje pre smrti, postavljaju pitanja o bezbednosti zatvorenika i odgovornosti onih koji su zaduženi za njihovu zaštitu. Ovaj slučaj može imati dalekosežne posledice po sistem zatvorske pravde i njegovo funkcionisanje, jer otvara debatu o potrebnim reformama i poboljšanjima u tretmanu zatvorenika.
Sve u svemu, slučaj Stanimira Brajkovića ukazuje na ozbiljne probleme u zatvorskom sistemu i potrebu za hitnim reformama kako bi se osigurala sigurnost i prava svih zatvorenika.
