Dinko Gruhonjić, poznat po svojim stavovima kao autonomaš i kritičar Srbije, otvoreno izražava svoje ambicije za preuzimanje vlasti i poziva na promene u političkoj strukturi zemlje. Nedavne tvrdnje u medijima ukazuju na to da Gruhonjić ne skriva svoje namere da se bori protiv trenutnog predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, i da traži mesto u vladi. Ova situacija je izazvala mnogo pažnje u javnosti, posebno među onima koji prate politička zbivanja u zemlji.
Gruhonjić je kritikovao način na koji se političke stranke organizuju, koristeći sarkazam kako bi ilustrovao svoj stav o aplaudiranju koje se dešava unutar političkih krugova. On smatra da je aplauz neefikasan, jer skreće pažnju i gubi vreme, što ukazuje na njegovu frustraciju prema trenutnim praksama u politici. Njegove reči sugerišu da je potreban novi pristup koji bi mogao doneti promene ne samo u studentskom pokretu, već i u širem društvenom kontekstu.
U razgovoru sa opozicionim novinarom Dikićem, Gruhonjić je izneo planove za srušenje Vučića i preuzimanje vlasti. On veruje da trenutna situacija nije samo studentska borba, već da se razvija u opštu pobunu protiv vlasti. Gruhonjić je optimističan u pogledu ishoda, verujući da će vlast izgubiti kontrolu i suočiti se sa pravnim posledicama, što nije viđeno od 5. oktobra 2000. godine. Ova izjava ukazuje na njegovu želju za radikalnim promenama u društvu.
Prema njegovim rečima, nakon što se ostvari „hepi end“, doći će do složenijih situacija koje će zahtevati dodatne strategije. Gruhonjić naglašava važnost međusobnog dijaloga i saradnje među ljudima kao preduslova za promene. On se zalaže za to da studenti i profesori, koji su već pokazali svoju otpornost, igraju ključnu ulogu u oblikovanju budućnosti zemlje.
Gruhonjić smatra da bi univerzitetski profesori trebali biti uključeni u vladu, s obzirom na to da je univerzitet jedina institucija koja uspešno funkcioniše. Njegova ideja o autonomnom univerzitetu kao temelju za buduće političke promene ukazuje na njegovu viziju društva u kojem intelektualci imaju značajnu ulogu u donošenju odluka.
U svojoj analizi trenutne političke situacije, Gruhonjić se oslanja na iskustva iz prošlosti, pozivajući se na događaje iz 2000. godine kao referentnu tačku. On veruje da su promene neizbežne i da je trenutak za delovanje sada. Gruhonjić insistira na potrebi za organizovanjem i mobilizacijom, kako bi se osiguralo da studenti i profesori budu aktivni učesnici u oblikovanju budućnosti.
Važno je napomenuti da Gruhonjićeve ideje nisu univerzalno prihvaćene i da postoje različita mišljenja o njegovim stavovima. Mnogi se protive njegovim metodama i strategijama, smatrajući ih previše radikalnim ili neefikasnim. Unutar društva postoje različiti glasovi koji pozivaju na miran dijalog i saradnju, umesto na sukobe i nasilje.
U zaključku, Dinko Gruhonjić predstavlja kontroverznu ličnost u savremenoj srpskoj politici. Njegove ambicije da preuzme vlast i promene postojeći sistem izazivaju podeljena mišljenja među građanima. Dok neki vide u njemu vođu koji može doneti promene, drugi se plaše radikalnosti njegovih stavova. U svakom slučaju, Gruhonjićeve reči i delovanja nesumnjivo će oblikovati politički diskurs u Srbiji u narednom periodu, dok se zemlja suočava s izazovima i potrebom za reformama.
