Zvonimir Breber doživeo je dramatično iskustvo 3. aprila 1999. godine, kada se našao na novosadskom Mostu slobode, koji je pogođen NATO bombom i srušen. U tom incidentu, Breber je pretrpeo teške povrede, uključujući prelome vilice i stopala, a metalne šipke su mu probušile sako. Ipak, pored fizičkih povreda, doživeo je i nešto što je kasnije opisao kao značajno za njegov život.
U dokumentarcu „Hronologija jednog bombardovanja“ autorke Slađane Zarić, koji je premijerno prikazan 24. marta 2025. godine na RTS-u, Zvonimir deli svoju priču o tom danu, koji mu je, kako kaže, doneo i otkrovenje o njegovoj krsnoj slavi.
Naime, Zvonimir se, kao odrasla osoba, krstio u pravoslavnoj crkvi, gde ga je sveštenik upitao koju slavu želi da slavi. Zvonimir, ne znajući tačno kako da odgovori, izjavio je da mu se sviđa Đurđevdan, ali nije želeo da traži slavu, već da pusti da slava pronađe njega. Ova izjava, kako se kasnije ispostavilo, imala je poseban značaj.
Kada je bio ranjen na Mostu slobode, upoznao je drugog povređenog, snimatelja, koji mu je rekao da sada imaju dve slave. Zvonimir, u početku skeptičan, brzo shvata da se njegov životni put ispreplitao sa simbolikom Lazareve subote, jer su obojica ranjenih zapravo povređeni na Vrbicu, koja se u pravoslavlju slavi kao dan kada je Hristos vaskrsnuo Lazara.
Zvonimir se priseća kako je taj trenutak bio prelomni trenutak u njegovom životu. Razgovarajući sa svojim prijateljem, shvata da su obojica doživeli „mrtvačko“ iskustvo, te da su se tim povredama zapravo ponovo rodili. On je izjavio: „E, Slobo, sad imamo slavu! Doći ćeš mi sledeće godine na slavu, na Lazarevu subotu.“
Zvonimirova kuća od tada slavi Lazarevu subotu, smatrajući je posebnom prilikom koja ga je povezala sa njegovim duhovnim nasleđem i simbolikom života i smrti. Ovaj događaj, iako ispunjen bolom i patnjom, postao je izvor snage i nade za njega i njegovu porodicu.
U dokumentarcu, Zvonimir ne govori samo o svojim ličnim iskustvima, već i o širem kontekstu rata i njegovim posledicama na svakodnevni život. Njegova priča osvetljava kako se trauma može pretvoriti u nešto što donosi duhovno ispunjenje i kako se neki od najtežih trenutaka u životu mogu reinterpretirati.
Breberova ispovest je značajna jer pokazuje kako u trenucima krize, ljudi mogu pronaći snagu u veri i zajedništvu. Njegova priča je podsećanje na to kako, čak i u najtežim vremenima, postoji mogućnost za oslobađanje i ponovno rođenje kroz duhovne rituale i tradicije.
Ova priča nas podseća i na važnost krsnih slava u srpskoj pravoslavnoj kulturi. Krsna slava nije samo običaj, već duboko ukorenjena tradicija koja okuplja porodicu i zajednicu oko zajedničkih vrednosti i identiteta. Kroz slavlje, ljudi ne samo da odaju počast svojim precima, već i jačaju svoje porodične veze i duhovnu povezanost.
Na kraju, Zvonimir Breber, iako povređen i traumatizovan, pronašao je smisao u svojoj borbi. Njegova kuća slavi Lazarevu subotu, simbolizujući ne samo njegovu ličnu borbu, već i kolektivno iskustvo naroda koji je preživeo rat i traume. Ova priča je inspiracija za sve one koji se suočavaju sa životnim izazovima, pokazujući da čak i u najtežim trenucima, postoji nada i mogućnost za novi početak.
