Danas se često zaboravlja značaj Zaharija Orfelina, jednog od najistaknutijih predstavnika srpske kulture 18. veka. U svojoj knjizi „Zaharija Orfelin“, istoričar književnosti Nikola Grdinić naglašava njegovu višeslojnu ličnost i doprinos srpskoj kulturi, koji obuhvata poeziju, istoriografiju, kaligrafiju, bakrorez, kao i reformu jezika i obrazovanje. Orfelin je bio istinski prosvetitelj, čiji rad je značajno uticao na oblikovanje srpske književnosti i kulture.
Rođen 1726. godine u srpskoj porodici u Vukovaru, Orfelin je svoja obrazovna znanja stekao u Novom Sadu, gde je postao učitelj. Njegov život bio je obeležen bliskim vezama sa crkvenim krugovima, ali nije želeo da se zamonaši, već se oženio Anom, koja je umrela pri porođaju. Grdinić ističe da Orfelin, iako teološki obrazovan, nije bio tipični predstavnik crkve, već je bio usmeren na umetničko-zanatsku delatnost.
Živeo je u različitim gradovima, uključujući Sremske Karlovce, Temišvar, Veneciju i Beč, gde je umro 1785. godine. Njegova pesnička dela, poput „Ode Hristu“ i „Plač Serbii“, sadrže kritiku stanja srpskog naroda pod austrijskom vlašću i izražavaju patriotske osećaje. Orfelinova poezija bila je revolucionarna za svoje vreme, spajajući religijske i svetovne teme, čime je postao prosvetiteljski pisac.
Osim poezije, Orfelin je bio i osnivač prvog srpskog časopisa „Slavenoserbski magazin“, u kojem je izneo ideje o građanskoj prosvećenosti. Njegovo najznačajnije delo „Žitije Petra Velikog“ brzo je postalo popularno, a koristili su ga mnogi poznati pisci, uključujući Puškina i Njegoša. Grdinić navodi da je Orfelinova naučna i književna ostavština imala dugotrajan uticaj na srpsku kulturu.
Iako su neka njegova dela bila cenzurisana, Orfelin je nastavio da širi svoje ideje kroz rukopisne pesmarice, koje su bile široko rasprostranjene među narodom. Njegov doprinos srpskoj književnosti nije se svodio samo na poeziju, već i na praktična dela kao što su „Večiti kalendar“ i „Iskusni podrumar“, koja su bila od velike koristi za narod.
U Beču je radio kao korektor u štampariji, gde je izradio niz bakroreznih listova koji su postali vrhunac srpske grafičke umetnosti. Njegova dela sadrže bogatu simboliku i estetsku vrednost, a Grdinić smatra da je Orfelin značajno doprineo oblikovanju srpske umetničke tradicije.
U svojoj analizi, Grdinić ističe da Orfelin, možda ne želeći, unosi u svoja dela ciklično, eshatološko i prosvetiteljsko vreme. Njegovo stvaralaštvo predstavlja most između prošlosti i savremenog vremena, nudeći mogućnost da se iz prošlosti izvuče pouka za budućnost.
Orfelin ne predstavlja samo deo srpske kulture, već i deo šireg evropskog prosvetiteljskog pokreta. Njegov rad u okviru Habsburške monarhije bio je ključan za razvoj prosvetiteljskih ideja među Srbima. Grdinić zaključuje da su Orfelinova dela višeslojna i kompleksna, te da je svaki glas u njegovom stvaralaštvu vredan posebnog ispitivanja i razumevanja.
Na kraju, Orfelinovo nasleđe nastavlja da živi i danas, kao inspiracija za nove generacije umetnika i mislioca. Njegova sposobnost da spoji religiju i prosvetiteljstvo, kao i njegov angažman na polju obrazovanja, čine ga ključnom figurom u srpskoj i evropskoj kulturi 18. veka. Grdinićev rad na Orfelinu otvara vrata za dalje istraživanje i razumevanje ovog izuzetnog umetnika i njegovog značaja u istoriji srpske književnosti.
