Stevo Grabovac, dobitnik NIN-ove nagrade za svoj roman „Poslije zabave“, izjavio je da njegov roman ne bi nazvao terapijom, već grabanjem po ranama. On tvrdi da duboko kopanje po tim ranama dovodi do još dubljih rana, koje se dalje inficiraju i prave veći problem. Pisanje o traumama koje imaju nečeg ličnog u sebi jest veliki izazov. Grabovac je uvek verovao da književnost mora da ide duboko u dubinu tame i mraka, u sfere unutrašnjih previranja i borbi, jer ako to književnost ne radi, čemu je onda njena poenta?

Zločin opisan u njegovom romanu stvarno se dogodio, što je za autora bilo neverovatno otkriće, da se takve stvari uopšte mogu desiti. Naročito ga je potresla spoznaja da su ta deca prepuštena zaboravu čak i u sopstvenoj smrti, da niko nije bio zainteresovan za njih, jer nisu pripadala nikome i postala su žrtve trgovine organima.

Prema njegovim rečima, prošle rane nas uče da idemo u potpuno suprotnom civilizacijskom smeru i da rešenje za veliki broj problema leži u tome da počnemo da mislimo i na drugo ljudsko biće. On je podsetio da je posle Drugog svetskog rata bilo nezamislivo da će ponovo doći vreme da ljudi prave logore i ubijaju druge ljude. Međutim, nažalost, svedoci smo svirepih zločina koji se dešavaju širom sveta, a niko nema odgovora na to pitanje.

Grabovac je također ocenio da danas živimo u svetu gde je sve ubrzano, gde svaka vest traje pet minuta, gde svako može biti književni kritičar ili bilo šta drugo. On smatra da su stekli slobodu govora koja zapravo ne znači ništa. On se više zanima pitanjem šta mi možemo promeniti, možemo li da mislimo na nekog drugog, a ne samo na sebe. On se nada da je u ljudima ipak ima dobrote.

U svom svakodnevnom poslu, Grabovac se susreće sa ljudima od kojih većina ima bahat odnos jer su nekulturni. On tvrdi da to proizlazi iz toga što načelno kultura više ne postoji – ne postoji kultura čitanja, gledanja filmova, slušanja muzike. Također se žali da više nema obrazovanja koje bi nas naučilo bontonu. On smatra da ne smemo zaboraviti koliko je kultura zaista bitna i da je ona ključna stvar u čovekovom životu, jer čovek nije na zemlji samo da bi zadovoljio svoje osnovne potrebe.