Na diplomatskoj sceni Crne Gore ponovo se podigla bura zbog imenovanja Dušanke Jeknić za otpravnicu poslova u Istanbulu. Ova politički bliska saradnica bivšeg šefa režima Mila Đukanovića, koja je od pada DPS 2020. godine bila van javnosti, ponovo je dospela u žižu interesovanja.
Dušanka Jeknić ima iskustvo u diplomatiji, budući da je prethodno bila ambasador Crne Gore u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ipak, njen povratak izazvao je više pažnje zbog optužnice italijanskog tužilaštva iz devedesetih godina, kada je, zajedno sa trojicom crnogorskih biznismena, bila pod sumnjom da je omogućila povezivanje italijanskih kriminalaca i crnogorske vlade u švercu cigareta preko Jadranskog mora. Nakon 18 godina istrage, svi su oslobođeni optužbi 2019. godine.
Pitanje koje se postavlja je ko je „vaskrsao“ Dušanku Jeknić i vratio je na diplomatsku scenu nakon njenog povlačenja. Predsednik Crne Gore Jakov Milatović izjavio je da je Jeknićeva postavljena na tu poziciju bez njegovog znanja i konsultacija, naglašavajući da su pitanja kadroviranja u nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova. Takođe, odbacio je tvrdnje da je uticao na njeno imenovanje kako bi od njene porodice kupio stan.
Milatović je objasnio da je stan, koji je kupljen od porodice Jeknić, bio u vlasništvu njenog sina pre nego što je kupljen. Naglasio je da je sve to bilo prijavljeno Agenciji za sprečavanje korupcije. Ova situacija ukazuje na kompleksnost političkih odnosa i mogućih sukoba interesa u Crnoj Gori.
Politički analitičar Boško Vukićević izneo je stav da je Dušanka Jeknić deo režima koji je stvorio „zločinačku diktaturu Đukanovića“. On je naglasio da je njeno imenovanje skandalozno i nemoralno, te da predstavlja ponižavanje svih onih koji su se borili protiv Đukanovićevog režima. Vukićević je kritikovao Milatovića zbog pokušaja da se distancira od imenovanja Jeknić, prebacujući odgovornost na ministra spoljnih poslova Ervina Ibrahimovića.
Dušanka Jeknić je supruga Janka Jeknića, nekadašnjeg ministra inostranih poslova Crne Gore, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1997. godine. Nakon njegove smrti, Dušanka je započela svoju diplomatsku karijeru kao trgovački predstavnik Crne Gore u Italiji, a zatim je napredovala do pozicije ambasadorke u Dubaiju.
Ova situacija otvara pitanja o tome kakav uticaj i kontrolu imaju trenutni lideri nad kadrovskim rešenjima u diplomatiji i političkim institucijama. Kritičari smatraju da je imenovanje Jeknić simbol kontinuiteta loše prakse koja je obeležila crnogorsku politiku tokom devedesetih, kao i za vreme Đukanovićevog mandata.
U svakom slučaju, imenovanje Dušanke Jeknić predstavlja izazov za trenutnu vlast u Crnoj Gori, koja se suočava sa potrebom za reformom i jačanjem demokratskih institucija. Na političkoj sceni je jasno da je potrebno više transparentnosti i odgovornosti, kako bi se povratilo poverenje građana u institucije.
U svetlu ovih događaja, važno je da se građani Crne Gore posvete aktivnom političkom angažmanu i da postavljaju pitanja o postupcima vlasti. Dušanka Jeknić, kao simbol političke prošlosti, može da bude podsticaj za dublju analizu i promišljanje o budućnosti crnogorske diplomatije i politike.
U narednim danima, očekuje se da će se javnost još više angažovati u analizi i diskusiji o ovom pitanju, a politički lideri će morati da pruže odgovore na sve veće sumnje i kritike koje dolaze sa svih strana.
