Majka Stefana Filića, mladog čoveka ubijenog pre pet godina u Velikoj Plani, obratila se javnosti putem emotivnog pisma na njegov rođendan. U ovom pismu, ona izražava duboku bol i gnev zbog gubitka svog sina, kao i nezadovoljstvo malim kaznama izrečenim osobama osuđenim za njegovo ubistvo. Njene reči su snažan izraz majčine patnje i nemoći, s jasnim pozivom na pravdu koja još uvek nije zadovoljena.
Stefan je imao samo 18 godina kada mu je život oduzet na brutalan način. Njegova porodica se i dalje bori sa gubitkom, iako su prošle godine od tog strašnog događaja. U pismu, majka piše o svojoj mržnji prema onima koji su mu oduzeli život, koristeći snažne metafore kako bi prikazala dubinu svoje patnje. „Mrzim sve što diše, sve što se pomera“, piše ona, ističući koliko je teško nositi se sa tugom i ljutnjom koja je proizašla iz gubitka njenog sina.
U svom emotivnom obraćanju, majka izražava osećaj nemoći i besa. Ona se osvrće na trenutak kada su napadači, kako ih naziva, „zveri“, napali njenog sina, srušivši ga na ulici bez ikakvog razloga. Ova slika nasilja i besmislenosti njenog gubitka duboko je ukorenjena u njenoj svesti. „Srušili su te na ulici i zgazili kao trulu voćku“, piše ona, opisujući brutalnost trenutka.
Majka takođe naglašava da nije samo besna, već i duboko tužna zbog onoga što se dogodilo. Njene reči su odraz beskrajne tuge, a bol koji oseća prerasta u gnev. Osećaj pravde koji nije zadovoljen dodatno pogoršava njenu patnju. Ona se pita kako je moguće da su zločinci, koji su joj oduzeli sina, mogli proći sa blagim kaznama.
U pismu, ona izražava nadu da će se pravda jednog dana ostvariti. „Ugasili su moje svetlo, ugasiće se i njihovo“, piše ona, govoreći o svojoj želji da zločinci dožive posledice za svoja dela. Njena rečenica „neka im tvoj poslednji izdah bude kao omča oko vrata“ sadrži snažnu simboliku i izražava njenu potrebu za osvetom.
Takođe, majka se zahvaljuje Bogu što je imala čast da bude Stefanova majka, govoreći o njemu kao o „odrazu neba na zemlji“. Ova rečenica osvetljava njen unutrašnji konflikt između ljubavi prema sinu i mržnje prema onima koji su mu naudili. U njenoj poruci je prisutna i nada, uprkos svemu što je prošla. „Mirno spavaj Anđele i srećan ti nebeski rođendan“, završava ona svoje pismo, pokazujući da ljubav prema sinu nikada neće izbledeti.
Ovo pismo majke Stefana Filića postavlja važna pitanja o pravdi i kazni u društvu. Kako je moguće da zločini ostanu nekažnjeni? Šta se može učiniti da se spreči da se ovakve tragedije ponavljaju? Ova pitanja su još uvek bez odgovora, a bol porodice Stefana Filića ostaje duboko ukorenjen u zajednici.
U trenutku kada se sećamo Stefana, važno je da se ne zaboravi koliko je svaki ljudski život dragocen. Ova tragedija nas podseća na potrebu za pravdom i odgovornošću, kako bismo stvorili društvo u kojem će ovakvi događaji postati stvar prošlosti, a svaka žrtva dobiti poštovanje koje zaslužuje. Porodica Stefana Filića ne traži samo pravdu za svog sina, već i mir za sve koji su pogođeni sličnim tragedijama. Njihov glas je poziv na akciju, i podsećanje da se borba za pravdu nikada ne sme zaboraviti.
