Azerbejdžan, zemlja južnog Kavkaza, nedavno je izrazila nameru da se pridruži grupi zemalja u razvoju BRIKS-u, koja trenutno uključuje Rusiju, Kinu, Indiju i Brazil. Ova inicijativa dolazi nakon sastanka između predsednika Vladimira Putina i lidera Azerbejdžana, Alijeva, u Bakuu. Azerbejdžan se vidi kao zemlja koja teži saradnji sa Istokom i Zapadom, posebno kroz ekonomske odnose zbog svojih velikih zaliha nafte i gasa.
BRIKS, osnovan 2009. godine, predstavlja savez koji Rusija pokušava da brendira kao „globalnu većinu“ kako bi se suprotstavila Zapadu i izbegla sankcije. Ovaj savez takođe radi na zamena dolara kao ključne valute u međunarodnoj trgovini.
Članstvo u BRIKS-u se ostvaruje uz pozivnicu, a mnoge zemlje su nedavno pristupile ovom savezu. Azerbejdžan, sa svojom geografskom pozicijom na raskrsnici puteva od Indijskog okeana do Kine, postaje poželjan partner sa kojim sve zainteresovane strane žele sarađivati.
Uprkos potpisivanju sporazuma sa Evropskom unijom o smanjenju korišćenja ruskog gasa, Azerbejdžan želi da se pridruži BRIKS-u radi ostvarenja globalne pravde i globalnog uticaja. Poslanik Aidin Mirzazade izjavio je da Azerbejdžan namerava da se pridruži BRIKS-u kako bi rešavao globalne probleme i učestvovao u ekonomskim projektima sa drugim zemljama.
Ipak, neki ekonomisti smatraju da Azerbejdžan, kao proevropska zemlja, već uspešno sarađuje sa zemljama BRIKS-a, te se postavlja pitanje opravdanosti članstva u ovom savezu. Odnosi sa Rusijom, kao drugim najvećim uvoznikom robe u Azerbejdžanu, već su dobro uspostavljeni i ne zahtevaju članstvo u BRIKS-u.
Sa strane Kine koja sve više pokazuje interes na Kavkazu, uključujući potpisivanje strateškog dokumenta o saradnji sa Azerbejdžanom, postavlja se pitanje da li je pritisak Rusije za članstvo u BRIKS-u zaista bio osnov aplikaciji ovog regiona.
U zaključku, Azerbejdžan se nalazi u procesu odlučivanja o članstvu u BRIKS-u, s obzirom na svoje strateške interese, ekonomske ciljeve i saradnju sa drugim zemljama ovog saveza. Dok deo ekonomista sumnja u koristi ovakvog poteza, politički lideri vide priliku za jačanje globalnog uticaja i saradnje sa sposobnim i uticajnim zemljama.
