Jasmina Jovanović, mlada žena od 23 godine, zatekla se na ulicama Beograda, umotana u staro ćebe, dok je u naručju držala dvogodišnju ćerku. U Knez Mihailovoj ulici, okružena prolaznicima koji često okrenu glavu, postavila je karton sa natpisom: „Majka sam dve devojčice, Sare i Helene! Potrebna hrana, pelene, odeća. Hvala svima od srca“. Jasmina se nada boljem sutra, danu kada neće morati da brine o tome da li će njene ćerke biti gladne.
Rođena u teškim okolnostima, Jasmina je odrasla u hraniteljskoj porodici nakon što je kao mala ostala bez roditelja. Ima stariju sestru i dva mlađa brata, ali se sa njima ne kontaktira. Odrasla je bez podrške porodice i, dok je imala sve što joj je bilo potrebno, brzo je naučila šta znači boriti se za opstanak. Sa 19 godina, upoznala je dečka koji je imao sličnu sudbinu, ali nije bio spreman za porodicu. Kada su se rodile njene ćerke, situacija se naglo pogoršala. Osećajući se ostavljenom, napustila je vezu i otišla kod bake u Orašac, kod Obrenovca.
Jasmina je ispričala da joj je baka uvek pružala podršku, ali sada više ne može. Baka je bolesna i potrebna joj je pomoć, a Jasmina se trudi da joj olakša. U Beogradu dolazi povremeno, kako bi prikupila novac za njene i potrebe svoje dece. Iako radi razne poslove, poput branja voća ili čišćenja kuća, često se suočava sa situacijama u kojima joj novac ne bude isplaćen. Ljudi joj nude hranu i pelene, ali njoj su potrebni osnovni resursi za preživljavanje.
Prvi put kada je odlučila da prosi, to se dogodilo dok je bila trudna. Njen tadašnji muž nije pokazivao interesovanje za njihovu budućnost, pa je Jasmina bila primorana da se bori sama. Prvi dan je bio veoma težak; zaradila je svega 20 dinara. Ljudi su je gledali s nevericom, a ona nikada nije zamišljala da će se naći u takvoj situaciji. Iako je govoreći o svojim iskustvima često nailazila na uvrede, poput „idi radi“, ona se trudila da izdrži i pronađe snagu u svojoj borbi.
Jasmina ističe da se trudi da provede što manje vremena na ulici, ali često nema drugog izbora. Čeka pomoć od prijatelja koji joj je obećao da će je naučiti kako da radi preko interneta. U međuvremenu, skuplja novac kako bi obezbedila osnovne stvari za sebe i svoju porodicu. Nažalost, nemaju frižider, pa sve što kupi mora odmah da se pojede. Uzimajući u obzir hladnoću i teške uslove, Jasmina se nada da će se njena situacija promeniti.
Ona se neprestano smeška, čak i kada je najteže. Njen optimizam je inspirativan, ali je očigledno da joj je teško. Jasmina je izjavila: „Beograd mi se ogadio. Ne mogu više samu sebe da podnesem u Beogradu. Pre smo dolazili ovde da šetamo, a sada gledam ljude iz ugla prosjaka.“ Nikada nije zamišljala da će se naći u ovoj situaciji, iako se nada da će jednog dana moći da se vrati normalnom životu.
Na kraju, Jasmina naglašava da nema broj računa i da je najbolji način da joj se pomogne odlazak do nje u Knez Mihailovu ulicu. Njena priča je podsećanje na teške životne okolnosti s kojima se mnogi suočavaju, kao i na snagu i otpornost pojedinaca koji se bore za bolji život. Jasmina Jovanović nije samo još jedna osoba na ulici; ona je majka koja se bori za svoje ćerke i traži način da im obezbedi bolju budućnost.
