Pesnikinja Desanka Maksimović, jedna od najvažnijih pesnikinja srpske književnosti, preminula je pre 31 godinu. Poznata je po svom izuzetnom književnom opusu, kao i po pesmama i prozi za decu i omladinu. Međutim, malo ko zna da je poslednje delo koje je napisala ostalo nedovršeno, a to delo krije veliku tajnu.

Na vrhu stranice je ostavila rečenicu „početak pesme“, što sugeriše da je radila na nekom novom delu. Međutim, pesmu je počela da piše krajem januara 1993, a samo nekoliko dana kasnije je preminula. Tako je ova pesma ostala nedovršena, ali se njeno značenje može shvatiti kao celina. Tematizuje smrt i motiv groba kao poslednjeg ljudskog utočišta.

Desanka Maksimović je ostala upamćena po svojim pesmama, a među poslednjim stihovima koje je napisala su:

„S vas će skinuti maglene ubradače olistalog drveća, drvlje i kamenje, sneg čist kao anđeosko paperje.
Snežni dan liči na dan aprilski. Gavran svetlu dušu bezdušno komada. Na grobu tvog sina staklo dušu svetlu bezdušno seklo.
S vas je skinuo maglene ubradače, olistalo drveće, drvlje i kamenje, sneg čist kao anđeosko paperje. S grudi odletela mora.
Sneg – paperje nebesko anđeosko – zavejava jaruge, jame i potoke. Ne čuje se više da vetar cvili kao guja. Ne čuje se gnev nebeskih oluja.“

Nakon njene smrti, u Zadužbini Desanke Maksimović ostalo je na desetine neobjavljenih pesama, kao i dovršenih ili nedovršenih verzija već objavljenih stihova. Mada su prošle više od tri decenije, njenim delima „Tražim pomilovanje“, „Prolećna pesma“ i „Krvava bajka“ i dalje ostaje živa.

Desanka Maksimović je ostavila dubok trag u srpskoj književnosti i iako više nije među nama, njene pesme i dela i dalje žive i inspirišu nove generacije čitalaca. Njen neponovljiv talenat i dela će zauvek ostati deo srpskog kulturnog nasleđa.