Šest meseci nakon tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, otac dečaka Koste, koji je počinio masakr, izjavio je da je i dalje neizmerno tužan i tuga zbog događaja. Vladimir Kecmanović izrazio je duboko saučešće porodicama ubijenih i rekao da je njegov bol neprekidan kada se seti te dece.

Na suđenju, sudija je pitao Vladimira šta se dešavalo u kući nekoliko dana pre zločina, kako se Kosta ponašao, da li je primećivao neobično ponašanje kod svog sina. Vladimirov odgovor bio je da danas nije sposoban da priča o tome i da bi bilo neumesno govoriti o karakteru Koste u ovom trenutku, iz poštovanja prema žrtvama.

Vladimir je istakao da je bilo neobično da nije primetio ništa sumnjivo u Kostinom ponašanju jer je bio brižan otac i lekar, te da bi reagovao da je iko primetio nešto čudno kod dečaka. Kosta je, prema rečima oca, bio aktivan i u kontaktu sa mnogo ljudi, pa bi reagovao da je bilo kakvo upozorenje došlo.

Nakon što je izneo svoje mišljenje, Vladimir je rekao da se ne želi dalje izjašnjavati i da prepušta sudiji da donese presudu. Istakao je da se oseća kao mrtav čovek od 3. maja, ali je još uvek tu zbog ćerke koja je pretrpela veliki gubitak.

U parničnom postupku protiv porodice ubijene i ranjene dece, kao i čuvara škole, suđenje se nastavilo, a optuženi je sin Vladimira Kecmanovića koji je izvršio zločin u maju prošle godine tokom prvog časa u školi.

Ova tragedija još uvek ostavlja dubok trag u srpskoj zajednici, a roditelji žrtava traže pravdu i odgovornost za ovaj strašan događaj. Vladimir Kecmanović pokušava da se suoči sa bolom i traumom, ali se ipak oseća nemoćnim i preplavljenim emocijama.

Masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar“ šokirao je javnost i uzdrmao sigurnost školskog sistema u Srbiji. Roditelji i građani traže promene kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti.

Ova priča je podsetnik na to koliko je važno prepoznati znakove mentalnih problema kod dece i pružiti im odgovarajuću podršku i pomoć. Roditelji, nastavnici i zdravstveni radnici trebaju da budu pažljivi i angažovani kako bi se sprečile ovakve tragedije.

Vladimir Kecmanović se suočava sa teškim izazovima i pokušava da shvati šta se desilo sa njegovim sinom Kostom. Njegova borba sa gubitkom i traumom je duga i bolna, ali je važno da pružimo podršku i razumevanje porodicama koje su prošle kroz slične tragedije.

Ova priča nas podseća da je važno razgovarati o mentalnom zdravlju i tražiti pomoć kada je potrebno. Niko nije imun na probleme i stres, ali zajedno možemo prevazići teškoće i podići svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju.

U završnoj rečenici, Vladimir Kecmanović izražava nadu da će pravda biti zadovoljena i da će se iz ovog tragičnog događaja naučiti važne lekcije o empatiji, podršci i prevenciji mentalnih problema kod dece. Njegova poruka je jasna – treba da se ujedinimo kao zajednica i radimo zajedno kako bismo sprečili buduće tragedije i sačuvali živote naših najmlađih.