U tom trenutku shvatila sam da su pucnji bili pravi, da je napad počeo. Bila sam prestravljena, nisam znala šta da radim. Oči su mi bile uperene ka vratima, ali nisam smela da se pomerim. Čula sam još nekoliko pucnjeva i vriske učenika. Sve je bilo kao u filmu, kao da se to dešava nekom drugom, a ne meni.
Nakon nekoliko trenutaka tišine, čula sam korake kako se približavaju mojoj učionici. Srce mi je tuklo tako jako da sam mislila da će mi iskočiti iz grudi. Vrata su se otvorila i u sobu je ušao napadač. Bio je mladić, izgledao je kao da ima oko dvadesetak godina. Držao je pušku u ruci i pogledao me direktno u oči. Bio je hladan, bezizražajan. Nisam mogla da verujem šta se dešava.
Napadač je počeo da puca po učionici, učenici su vrištali, neki su pokušavali da pobegnu, ali niko nije uspeo. Bio je haos, neka vrsta košmara iz koje se nisam mogla probuditi. Sve što sam želela je da preživim, da se izvučem iz ove situacije živa.
Nakon nekoliko minuta, koji su mi se činili kao večnost, napadač je napustio učionicu. Nisam se usudila da se pomerim, nisam znala da li je sigurno. Čula sam vriske i pucnje iz drugih učionica, ali nisam smela da izađem. Bila sam zarobljena u svojim mislima, u svojim strahovima.
Nakon nekog vremena, čula sam glasove policije i hitne pomoći. Konačno sam osetila olakšanje, znala sam da će sve biti u redu. Policija je evakuisala školu, odveli su nas u sigurnost. Bila sam preplavljena emocijama, nisam mogla da verujem šta se upravo desilo.
Nakon što su me pregledali lekari i dali mi potrebnu pomoć, shvatila sam koliko sam srećna što sam preživela. Bila sam zahvalna što sam imala sreće da izađem živa iz ove noćne more. Ali istovremeno sam osećala tugu i bes, zašto se ovo desilo, zašto neko može da nanese tako veliku štetu i bol drugima.
Dan nakon napada, mediji su bili prepuni vesti o tome. Svi su bili šokirani, niko nije mogao da veruje da se nešto takvo moglo dogoditi u našem gradu. Pitala sam se šta je nateralo tog mladića da učini tako nešto, zašto je izabrao baš našu školu, zašto je ubio nedužne ljude.
Policija je brzo identifikovala napadača, saznali smo da je bio bivši učenik naše škole. Bio je izolovan, imao je problema sa mentalnim zdravljem. Ali ni to nije bilo dovoljno da objasni njegovo postupke. Bio je mladić koji je izgubio sve nade, koji je osećao bes i mržnju prema svetu. To me je još više potreslo, shvatila sam koliko je važno da se obraćamo pažnju na mentalno zdravlje, da pomažemo ljudima koji se osećaju usamljeno i izgubljeno.
Nakon napada, naša škola je prošla kroz velike promene. Postavljene su dodatne mere bezbednosti, organizovane su radionice o prevenciji nasilja. Svi smo se trudili da se oporavimo, da se vratimo u normalan život. Ali taj događaj će zauvek ostati urezan u našim sećanjima, nešto što nećemo nikada zaboraviti.
Nakon što je prošlo nekoliko meseci od napada, počela sam da se oporavljam. I dalje imam noćne more, ali polako se vraćam u normalan život. Shvatila sam koliko je važno ceniti svaki dan, živeti punim plućima, biti zahvalan na onome što imamo.
Nadam se da se nešto slično nikada neće ponoviti, ali znam da je to iluzija. Svaki dan se dešavaju napadi širom sveta, ne možemo se sakriti od stvarnosti. Ali možemo se boriti, možemo biti svesni svoje okoline, pomoći ljudima koji su u nevolji. To je ono što nas čini ljudima, sposobnost da se izborimo sa najtežim situacijama, da se podignemo nakon pada.
Nakon svega što se desilo, shvatila sam koliko smo krhki, koliko smo ranjivi. Ali istovremeno sam shvatila koliko smo jaki, koliko smo sposobni da prevaziđemo najteže trenutke. Nismo sami, imamo jedni druge, imamo snagu da se izborimo sa svime što nam život donese.
Nadam se da će se svet promeniti, da će postati bolje mesto za sve nas. Da će ljubav i razumevanje zameniti mržnju i nasilje. Da ćemo naučiti da cenimo život, da poštujemo jedni druge, da se borimo za bolju budućnost. Jer samo zajedno možemo stvoriti svet u kome će svi biti sigurni i srećni.
