Viši sud u Nišu izrekao je meru obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj ustanovi D.M. (56), koja je 16. oktobra 2024. godine, u stanu u ulici Pariske komune, pajserom nasmrt pretukla svog teško bolesnog oca Slavoljuba Đ. (79). Ovaj tragičan događaj je izazvao veliku pažnju javnosti, a detalji slučaja su šokirali mnoge.
Prema informacijama koje su objavile novine, D.M. je pretukla svog oca, koji je bio vezan za postelju, a nakon zločina je policiji izjavila da se sam povredio zbog teške bolesti. Ipak, analiza tragova na mestu zločina pokazala je da je njena izjava netačna. Sumnju je podigla patronažna sestra koja je redovno obilazila Slavoljuba, s obzirom na to da je patio od karcinoma kože. Ona je obavestila policiju o sumnjivim okolnostima njegove smrti.
Prvobitno, Više javno tužilaštvo je okvalifikovalo zločin kao teško ubistvo, za koje je predviđena kazna zatvora od 10 godina do doživotne robije. Međutim, tokom istrage je ustanovljeno da je Slavoljub bio u terminalnom stadijumu karcinoma, zbog čega je D.M. gonjena samo za tešku telesnu povredu. Kako se ispostavilo, D.M. pati od teškog duševnog oboljenja, što je dovelo do odluke suda da joj izrekne meru bezbednosti obaveznog čuvanja i lečenja u psihijatrijskoj ustanovi.
Ova mera će trajati dok se ne utvrdi da D.M. više nije opasna po sebe i druge. Odluku suda su podržali i viši javni tužilac Tatjana Stevanović, kao i njen advokat Stevan Marković, a sve na osnovu nalaza komisije Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, gde se D.M. trenutno nalazi. Dr Vladimir Stanković, član komisije, istakao je da u svojoj dugogodišnjoj praksi nije naišao na teži slučaj od D.M. On je naglasio da se svrha izricanja mere može postići samo kontinuiranim lečenjem, kao i da D.M. nije pokazivala kritički odnos prema svom stanju i lečenju.
Sudija Ivana Milovanović je tokom izricanja presude objasnila da je postupak umesto za teško ubistvo vođen za tešku telesnu povredu. To je bilo zasnovano na veštačenju Zavoda za sudsku medicinu, koje je utvrdilo da je Slavoljub bio u teškoj fazi karcinoma i da je smrt usledila zbog bolesti, uz delovanje D.M. kao faktor koji je doprineo.
D.M. će ostati u pritvoru u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, gde se nalazi od početka istrage. Na suđenju je bila prisutna i njena ćerka, koja je iskoristila zakonsko pravo da ne svedoči protiv člana porodice, što dodatno komplikuje situaciju unutar porodice.
Ova tragedija otvara mnoga pitanja o mentalnom zdravlju, odgovornosti i pravdi. Kako društvo može pomoći onima koji pate od mentalnih bolesti? Šta se može učiniti da se spreče ovakvi strašni incidenti u budućnosti? Ovaj slučaj je takođe podsetnik na važnost podrške porodicama koje se suočavaju sa teškoćama, kako fizičkim, tako i mentalnim.
Osim toga, slučaj D.M. ukazuje na to koliko je važno da se problemi mentalnog zdravlja ozbiljno shvate i da se obezbede odgovarajuće usluge i podrška. Činjenica da D.M. nije imala pravilan uvid u svoje zdravstveno stanje i nije prihvatala lečenje ukazuje na potrebu za sistemskim pristupom u rešavanju problema mentalnog zdravlja u Srbiji.
Ovaj tragičan događaj bi trebao da bude poziv na akciju za sve nas, kako bismo stvorili društvo koje se brine o svojim članovima i koje prepoznaje i tretira mentalne bolesti sa istom ozbiljnošću kao i fizičke.
