GORAN Ristić, jedan od okrivljenih za učešće u prvoj otmici zemunskog klana, nije se danas pojavio na suđenju u Višem sudu u Beogradu. On je odgovarao za otmicu Novaka Stevanića (22) i pljačku njegove porodice, ali nije opravdao svoj izostanak niti se javljao na telefon kada ga je zvao advokat. Zbog nepojavljivanja okrivljenog, suđenje je odloženo, a policija je naložena da Ristića privede na sledeće suđenje zakazano za septembar.

Pored Ristića, u ovom procesu okrivljeni su i Milan Radukić i Saša Đajić, nekadašnji policijski službenici. Pored njih, bivši član zemunskog klana Nikola Bajić je u junu sklopio sporazum sa Višim tužilaštvom o priznanju krivice. Prema optužnici, policijski inspektori su legitimisali Novaka Stevanića, a zatim su ga predali zemuncima. Nakon što su uzeli ključeve od njega, pljačkaši su otišli u njegov stan i otvorili sef iz koga su uzeli veliku sumu novca, zlato i pištolje.

Nikola Bajić je priznao da je te noći čuvao Novaka Stevanića i kada je Spasojević javio da ga puste, on je to učinio. Suđenje za ovo delo je odloženo jer osim nedolaska Ristića, ni predsedavajući sudija nije bio prisutan, navodno zbog zdravstvenih problema.

Ceo slučaj otmice i pljačke porodice Stevanić je jedan od prvih zločina zemunskog klana koji je šokirao javnost svojom brutalnošću. Novak Stevanić je otet i mučen, a njegova porodica je bila meta pljačke. U toku suđenja, detalji o ovom zločinu su izlazili na videlo, otkrivajući šokantnu priču o nasilju i kriminalu koji je vladao u to vreme.

Ovaj slučaj je samo jedan od mnogobrojnih zločina koje je zemunski klan počinio u Beogradu i okolini tokom devedesetih godina. Otmice, pljačke, ubistva i druge vrste kriminala su bile uobičajene prakse ovog ozloglašenog kriminalnog udruženja. Prava razmera njihovih zločina i njihova brutalnost tek su izašli na videlo tokom sudskih procesa koji su usledili nakon hapšenja vođa i članova klana.

Zemunski klan je bio jedno od najpoznatijih i najopasnijih kriminalnih udruženja na teritoriji bivše Jugoslavije. Njihova moć se protezala na različite oblike kriminalnih aktivnosti, uključujući trgovinu drogom, oružjem, otmice, pljačke i ubistva. Njihova organizacija je bila dobro strukturirana i imala je široku mrežu saradnika koji su im omogućavali da deluju neometano i da izbegnu krivično gonjenje.

Tokom devedesetih godina prošlog veka, zemunski klan je bio u centru pažnje javnosti zbog svojih brutalnih zločina i sukoba sa drugim kriminalnim grupama. Njihova moć je bila tolika da su uspevali da korumpiraju državne institucije i policiju, čime su osigurali svoju dominaciju na kriminalnom tržištu.

Međutim, kraj devedesetih godina označio je početak kraja za zemunski klan. Hapšenja vođa i članova, suđenja i osude koje su usledile, označile su kraj jedne od najopasnijih kriminalnih organizacija na ovim prostorima. Posle toga, zemunski klan je postao deo kriminalne prošlosti Beograda, ali sećanje na njihove zločine i dalje ostaje živo u sećanjima onih koji su ih preživeli.

Suđenje za otmicu Novaka Stevanića i pljačku njegove porodice samo je jedan mali deo priče o zemunskom klanu i njihovim zločinima. Njihova brutalnost i nemilosrdnost prema žrtvama je nešto što će zauvek ostati urezano u sećanju javnosti, kao opomena da kriminal ne sme biti tolerisan i da on mora biti suzbijen u svim oblicima. Njihova ostavština nas podseća na važnost borbe protiv organizovanog kriminala i njegovih posledica po društvo.