Ljubinja, sestra majke nestale devojčice Dunje Marković, izjavila je za „Novosti“ da su okolnosti nestanka njene sestre veoma sumnjive i poredi ih sa slučajem nestanka Danke Ilić. Prema njenim rečima, saznali su o nestanku iz medija, što im je dodatno otežalo situaciju i izazvalo osećaj nemoći.
„Kada smo bili kod kuće, saznala sam sa vesti. Stojanova majka je bila kod mene, i samo je stala, sela, a telefon je zazvonio. Nestalo dete… Idi vidi, možda je zaspalo“, ispričala je Ljubinja. Ova izjava ukazuje na to koliko su informacije o nestanku bile nedovoljne i nejasne za porodicu.
Ljubinja je potvrdila da su deca, uključujući i Dunju, često ostajala sama kod kuće, ali nije želela da komentariše da li je bilo svađa ili problema unutar porodice. Ova informacija može ukazivati na moguće uzroke nestanka, ali nije dala konkretne odgovore na ta pitanja.
Ono što je posebno zabrinjavajuće u ovom slučaju jeste Ljubinjino uverenje da je Dunja oteta. „Naravno. Našlo bi se da je zaspalo, da je povređeno, da bar dronjica, patikica, papučica, šta god, našlo bi se. Ovako to je dete… Ovako nešto se nije desilo, ne. I to bogami u pola dana“, rekla je Ljubinja. Ove reči podvlače ozbiljnost situacije i ukazuju na to da postoji sumnja u zvanične verzije koje su ponuđene.
Ljubinja smatra da postoje mračne senke koje se nadvijaju nad ovim slučajem. „Nisu čista posla. Da li je neko znao? Ili je neko pratio? Ona nije ni šibica, nije ni predmet, ni igračka da ne može da se pronađe“, izjavila je. Ovaj stav odražava duboku zabrinutost i frustraciju porodice, koja se oseća kao da su odbačeni od strane sistema koji bi trebao da ih zaštiti.
Nestanak dece je uvek tragedija koja ostavlja duboke ožiljke na porodicama i zajednicama. Kada se dogodi takva situacija, potrebno je brzo delovanje i saradnja svih relevantnih institucija kako bi se pronašla nestala lica. U ovom slučaju, Ljubinja i njena porodica osećaju da nisu dobili potrebnu podršku. Njihova zabrinutost je opravdana, jer su se mnogi slični slučajevi u prošlosti završavali tragično ili ostali bez odgovora.
Mediji igraju ključnu ulogu u ovakvim situacijama, jer mogu pomoći u širenju informacija i podizanju svesti o nestanku. Ljubinja je istakla da su saznali za nestanak putem vesti, što ukazuje na potrebu za većom transparentnošću i komunikacijom između vlasti i porodica koje su pogođene sličnim tragedijama.
Postavlja se pitanje kako bi društvo moglo bolje da reaguje na ovakve situacije. Da li su potrebne promene u načinu na koji se prate i rešavaju slučajevi nestalih osoba? Da li su potrebni bolji resursi i obuka za policiju i druge relevantne institucije kako bi se osiguralo da se ovakvi slučajevi ne zanemaruju?
Dok se čeka odgovor na ova pitanja, porodica Dunje Marković se suočava sa neizvesnošću i tugom. Njihova borba za pravdu i istinu je tek počela, a sa njom dolazi i potreba za kolektivnom podrškom i razumevanjem. Ovaj slučaj ne bi trebao da bude samo još jedan u nizu, već poziv na akciju kako bi se obezbedila sigurnost i pravda za sve nestale.
Na kraju, Ljubinja i njena porodica ostaju u nadi da će se istina o nestanku male Dunje Marković pronaći i da će se pravda konačno ostvariti. Ovaj slučaj nas podseća na važnost zajednice, solidarnosti i borbe za one koji su izgubili svoj glas.
