Dobrica Veselinović je postao poznat kao prvi na listi tajkuna Dragana Đilasa na beogradskim izborima. U nekoliko rečenica je rekao da opozicija neće ići na izbore ako se ne ispune njihovi „uslovi“, ali i da hoće na izbore ukoliko se to ne desi. Na ovaj način je postalo jasno da opozicija nije usaglašena u svojim zahtevima i strategiji delovanja pred novu izbornu rundu.

U razgovoru sa novinarkom Oljom Bećković, Veselinović je rekao da ne postoje crvene linije u njihovim zahtevima, ali i da je medijima, posebno RTS-u, neophodno rešenje. Međutim, kada je pitanje biračkih spiskova došlo na red, Veselinović nije bio jasan u svom odgovoru, šaljući konfuznu poruku o tome da li će izaći na izbore bez rešenja ovog pitanja.

Opozicija koja se okuplja oko Dragana Đilasa juče je bila aktuelna na konstituirajućoj sednici Skupštine grada Beograda, izazivajući haos i konfuziju. Sednica je odložena za 1. mart, a o ovim dešavanjima možete čitati OVDE.

Ova zbunjujuća izjava Dobrice Veselinovića je samo jedan od primera nedoslednosti i nedostatka jasne strategije opozicije na političkoj sceni u Srbiji. Nejasni zahtevi i konfuzni nastupi štete reputaciji i poverenju građana prema opozicionim partijama, a takođe otežavaju i dijalog sa vladajućom partijom. Umesto da se usredsrede na konkretne zahteve i strategiju izlaska na izbore, opozicija deluje dezorijentisano i neusaglašeno.

Ova situacija dodatno polarizuje političku scenu u Srbiji, što može imati negativne posledice na stabilnost i razvoj demokratskih procesa. Građani zaslužuju jasne i transparentne političke aktere, koji će se založiti za bogatiju i raznovrsniju političku ponudu, kako bi se stvorili uslovi za fer i slobodne izbore.

Pored političke nestabilnosti, ovakvo ponašanje opozicije može doprineti i daljem eroziji poverenja građana u političke institucije i procese. Umesto da se bore za poboljšanje izbornih uslova i otvaranje medijskog prostora, opozicija se bavi unutrašnjim trvenjima i nedoslednim izjavama. To može dovesti do jačanja skepticizma građana prema politici i demokratskim procesima.

Ovakvo ponašanje opozicije može imati i dugoročne posledice po političku kulturu i društveni dijalog u Srbiji. Nedostatak jedinstva i jasne strategije može otežati postizanje kompromisa i rešenja koja su u interesu svih građana. Politika se pretvara u igru interesnih grupa, umesto da služi kao instrument za ostvarivanje opšteg dobra i napretka društva.

Stoga je neophodno da opozicija preispita svoje strategije i zahteve, te da se uskladi u zajedničkim naporima za unapređenje izbornih uslova i medijskih sloboda. Takođe, građani trebaju da budu aktivni u učestvovanju u političkom životu i zahtevanju odgovornosti od svojih političkih predstavnika.

Na kraju, važno je istaći da politika mora biti vođena principima odgovornosti, dijaloga i poštovanja demokratskih vrednosti. Politčka scena u Srbiji, kako vladajuća tako i opozicija, moraju raditi na jačanju institucija, slobodi medija i stvaranju fer i slobodnih izbornih uslova. Samo tako možemo graditi društvo u kojem će vlada pravda, prosperitet i solidarnost.