Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, danas je proglašena krivom pred Specijalnim sudom u Beogradu. Presuda je izrečena bez obzira na štrajk advokata, što znači da ni okrivljeni ni njihovi branioci nisu bili obavezni da prisustvuju objavljivanju presude. Hrkalovićeva je osuđena na kaznu zatvora od jedne godine i četiri meseca, dok je Milorad Šušnjić, koji je takođe bio optužen, dobio kaznu od jedne godine zatvora.
Suđenje Dijani Hrkalović trajalo je dve godine i osam meseci, tokom kojih su ispitivani brojni svedoci, a izvedeni su i pisani dokazi, uključujući više video-snimaka. Tužilaštvo je predložilo maksimalnu kaznu zatvora od pet godina, dok je odbrana tražila oslobađajuću presudu. Optužbe protiv Hrkalović su se odnosile na trgovinu uticajem u tri različita slučaja.
Prvi slučaj se odnosi na njen navodni zahtev Dejanu Milenkoviću da izveštaj o veštačenju telefona Veljka Belivuka, u postupku za ubistvo Vlastimira Miloševića, ne dostavi tužilaštvu na vreme. Ova situacija je otežala rad tužilaštva, a Belivuk je na kraju oslobođen zbog nedostatka dokaza. Izveštaj je dostavljen, ali tek kada je suđenje bilo pri kraju, što je izazvalo sumnju u namere Hrkalović.
U drugom slučaju, Hrkalović je optužena da je naložila Milenkoviću da obriše deo snimka razgovora advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, u kojem je on govorio o njenim vezama sa kriminalcima, kao i o njenom privatnom životu. Ognjanović je ubijen jula 2018. godine, a njegovi ubice do danas nisu otkrivene, što dodatno komplikuje celokupnu situaciju i izaziva pitanja o povezanosti između ovih događaja.
Treći slučaj uključuje navodnu naredbu Hrkalović načelniku novosadske policije Miloradu Šušnjiću da kriminalca Darka Eleza lažno stavi na mere praćenja i prisluškivanja. Ova akcija je imala za cilj da spreči da ga istražuju druge policijske uprave, čime je Hrkalović pokušala da zaštiti Eleza i omete pravdu.
Ova presuda je značajan trenutak u borbi protiv korupcije i zloupotrebe vlasti u Srbiji, posebno u svetlu sve većih pritisaka na pravosudni sistem i policijske strukture. Pitanja o pravilima i etici u radu državnih službenika postaju sve aktuelnija, a ovakvi slučajevi ukazuju na potrebu za reformama u pravosudnom sistemu.
Dijana Hrkalović je bila jedan od ključnih aktera u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a njen slučaj pokazuje koliko je važno da se institucije bore protiv korupcije i zloupotrebe moći. Njena presuda može biti signal drugim državnim službenicima da zloupotrebe vlasti neće biti tolerisane i da će pravosudni sistem raditi na očuvanju pravde.
U društvu koje se suočava sa brojnim izazovima, poput organizovanog kriminala i korupcije, ovakvi sudski procesi mogu imati dugoročne posledice na poverenje građana u institucije. Potrebno je raditi na jačanju pravne države, transparentnosti i odgovornosti svih nivoa vlasti.
Na kraju, presuda Dijani Hrkalović može se smatrati važnim korakom ka smanjenju korupcije i obezbeđivanju pravde. Očekuje se da će ovaj slučaj podstaći dalju diskusiju o potrebnim reformama i jačanju pravosudnog sistema u Srbiji, kako bi se stvorili uslovi za pravednije društvo. U tom smislu, nastavak borbe protiv korupcije i jačanje pravne države ostaju ključni prioriteti za budućnost Srbije.
