Tomislav Zdravković iz poljaničkog sela Dupeljevo, koje se nalazi u vranjskom ataru, posvetio je svoje vreme voćnjaku na površini od oko pet hektara od kada je u februaru otoplilo. Uprkos svojim 72 godine, trudi se da sam završi rezidbu voćaka i obavi zimsko prskanje bakarnim preparatom. Nedostatak radne snage ga primorava da se oslanja na sebe, a kada mu se posreći da pronađe radnika, često traže dnevnicu veću od 4.000 dinara, uz obezbeđene obroke.
Zdravković se fokusira na orezivanje starih sorti šljiva, poput trgonjke i trstenke, koje su u njegovom kraju prisutne već 200 godina. Ove sorte su poznate po svojoj kvaliteti za pravljenje rakije, tako da neprestano obnavlja svoj zasad mladim sadnicama koje pronalazi pored starih stabala. U ovom periodu godine, on pažljivo raspoređuje rodne grančice i čisti stabla od polomljenih grana, dok na starim stablima ne primenjuje orezivanje, već ih samo održava.
Prve šljive koje sazrevaju na Zdravkovićevom imanju su trstenke, koje stižu početkom avgusta, a mesec dana kasnije dolazi i trgonjka. Zdravković takođe gaji i šljive stenlej, koje su veoma cenjene za pravljenje rakije. Pored šljiva, u njegovom voćnjaku nalaze se i stabla jabuka, među kojima dominiraju crveni i zlatni delišes, a ima i stara stabla jabuke tvrdača koja daju kvalitetne plodove i do 12 metara visine.
U svom voćnjaku Zdravković gaji i kruške, među kojima se ističu stare sorte kakička i demirka. Ove kruške su posebno tražene za božićnu trpezu, pri čemu se kruška demirka najčešće jede kuvana, dok je kakička sočnija i konzumira se sveža. Zdravković ističe da je za praznik prodavao ove kruške po ceni od 150 dinara.
Kada je reč o zaštiti voća, Zdravković se odlučuje za minimalan broj prskanja. Umesto 25 potrebnih prskanja koja zahtevaju supermarketi za voće, on se oslanja na samo dva prskanja tokom sezone. Ovo mu omogućava da dobije plodove fantastičnog ukusa, a voće koje ne uspe da proda redovno pretvara u rakiju, što mu se više isplati.
Zdravković se nada boljem rodu ove godine u odnosu na prethodnu, kada su mu planove pokvarili štetočine. Crna osa je uništila plodove, ali je sa kestenovima imao više sreće, jer na svom imanju ima 200 stabala kestena. Njegov trud i posvećenost voćnjaku i dalje se isplaćuju, a on se nada da će u budućnosti imati više prilika za prodaju svog voća.
Ovo je priča o čoveku koji, bez obzira na godine, ne odustaje od svog posla i tradicije, čuvajući bogatstvo svog kraja i pružajući kvalitetne proizvode lokalnoj zajednici. Njegova posvećenost i strast prema voćarstvu su inspiracija za mnoge, a Zdravković takođe podseća na važnost očuvanja starih sorti voća koje su deo kulturnog nasleđa Srbije. U svetu u kojem se sve više gubi kontakt sa prirodom, Zdravković je svetla tačka koja pokazuje kako se može živeti u skladu s prirodom, čuvajući njene blagodeti za buduće generacije.
