Nova „moda“ u odbranama optuženih za najteža krivična dela, poput ubistava, u Srbiji je preusmeravanje krivice na žrtvu. Ovo je postalo očigledno kroz nekoliko suđenja za likvidacije koje su se dogodile u prethodnim godinama, a poslednji primer je slučaj Stefana Zlatanovića koji je optužen za smrt Ranka Radoševića. Zlatanović tvrdi da je ubio Radoševića jer ga je ovaj navodno terao da ubije drugog Beograđanina. Slično se odbranio i Lazar Tejić, koji je priznao zločin ubistva Bojana Mirkovića, ali tvrdi da je to morao da uradi da bi sačuvao svoj život. Tejić je izjavio da ga je Mirković terao da se bavi prodajom narkotika, pretio mu i bio fizički nasilan prema njemu, pa je ubistvo video kao jedini izlaz.
Zlatanović se takođe branio tvrdeći da je došao da vrati novac Radoševiću, ali su se stvari otele kontroli nakon što je pomislio da mu Radošević pokušava uzeti torbicu i pištolj. Drugi optuženi, Luka Vučetić, je promašio, ali je Zlatanović pucao u glavu Radoševiću, misleći da ima pancir. Istražni organi sumnjaju da je reč o plaćenim ubistvima gde su mladi prestupnici regrutovani za izvršenje zločina uz obećanje novca i narkotika. Ovi mladi počinioci često nisu upućeni u identitet nalogodavaca zločina, a njihova odbrana je često neosnovana i u suprotnosti sa dokazima. Često su i pod uticajem narkotika tokom izvršenja ovih krivičnih dela.
U slučaju optuženog Tejića, on je priznao da je uzeo kokain pre nego što je pucao u Mirkovića. Veštačenja su pokazala da je Tejić bio uračunljiv u trenutku izvršenja krivičnog dela. Sličnu odbranu imaju i Veljko Belivuk i Marko Miljković, optuženi za otmice i ubistva sedam osoba. Oni tvrde da žrtve nisu ubijene već su u bekstvu i da su bile u sukobu sa njima te su i same želele da ih likvidiraju.
U ovim slučajevima postavlja se pitanje da li su optuženi zaista u strahu ili je njihova odbrana samo pokušaj da se umanje kazne. Činjenica je da su ovi mladi počinioci bili spremni da počine najteža krivična dela iz straha, ili pod uticajem droga, ali da njihove odbrane nisu u skladu sa dokazima prisutnim na suđenju. Sve ovo nameće i pitanje ko stoji iza ovih zločina, ko su nalogodavci i koliko su zaista optuženi bili svesni svojih postupaka u trenutku izvršenja krivičnih dela.
Iako je ova „moda“ u odbranama optuženih za teška krivična dela zabrinjavajuća, sudski procesi i istrage će nastaviti da rasvetljavaju ove slučajeve i donose pravedne presude. Važno je da se na ovakve slučajeve odgovori sa punom ozbiljnošću i istraži do samog kraja kako bi se pravda zadovoljila i kako bi se sprečile slične situacije u budućnosti. Ovakvi slučajevi trebaju poslužiti kao podsetnik na ozbiljnost krivičnih dela i važnost odgovornog i etičkog ponašanja u društvu.
