Podaci Republičkog zavoda za statistiku za novembar 2023. godine otkrivaju značajne razlike u neto primanjima među različitim delatnostima. Programeri se ističu kao najplaćeniji radnici, sa prosečnom platom od 300.795 dinara, što je skoro šest puta više od plata zaposlenih u ostalim uslužnim delatnostima, čiji je prosek iznosio samo 52.853 dinara.
U poređenju sa prosečnom platom za novembar, koja je iznosila 100.738 dinara, radnici u poljoprivredi su zabeležili primanja od 80.055 dinara. Zaposleni u trgovini zaradili su prosečno 84.871 dinar, dok su radnici u uslugama smeštaja i ishrane imali platu od 60.699 dinara. Putničke agencije su izvele nešto bolje, sa prosekom od 74.096 dinara, dok su veterinarski radnici primali 69.859 dinara. Delatnost pripremanja i posluživanja hrane zabeležila je prosečna primanja od 55.589 dinara, što ukazuje na to da se mnoge grane uslužnog sektora bore s niskim platama.
S druge strane, radnici u sektorima kao što su snabdevanje strujom i gasom, telekomunikacije, finansijske usluge i proizvodnja koksa i derivata nafte, imali su primanja koja su premašila prosek. Radnici u snabdevanju strujom i gasom su zaradili u proseku 118.435 dinara, dok su zaposleni u telekomunikacijama imali platu od 155.287 dinara. Finansijske usluge su se pokazale kao veoma profitabilne, sa prosečnim prihodima od 165.460 dinara, dok je proizvodnja koksa i derivata nafte iznosila, u proseku, 139.343 dinara.
Ove razlike u primanjima ukazuju na duboke ekonomske razlike među sektorima i postavljaju pitanje o održivosti i pravednosti na tržištu rada. Dok neki sektori beleže izvanredne zarade, drugi se suočavaju s izazovima koji mogu uticati na motivaciju zaposlenih i kvalitet usluga koje pružaju.
Analitičari ukazuju da su visoke plate u IT sektoru, poput programera, rezultat potražnje za stručnjacima u ovoj oblasti, kao i sve većeg broja kompanija koje se bave tehnologijom. Ovaj trend može stvoriti dodatnu dinamiku na tržištu rada, gde će se sve više mladih ljudi opredeljivati za karijere u tehnologiji, ostavljajući druge sektore bez potrebnih kadrova.
Sa druge strane, sektori poput poljoprivrede, trgovine i usluga su često podložni sezonskim fluktuacijama i eksternim faktorima, što može otežati stabilnost i rast plata. Radnici u ovim sektorima često se suočavaju s izazovima kao što su niska produktivnost i nedostatak investicija, što može dodatno otežati situaciju.
Kako bi se postigla ravnoteža na tržištu rada, ekonomisti predlažu različite strategije. Jedna od njih uključuje povećanje ulaganja u obrazovanje i obuku, kako bi se radnici iz drugih sektora osposobili za poslove u brzorastućim industrijama. Takođe, potrebno je stvoriti stimulativno okruženje za preduzetništvo i inovacije, kako bi se podstakao razvoj novih delatnosti koje bi mogle doprineti većim platama.
U zaključku, razlike u primanjima među sektorima predstavljaju izazov za ekonomsku politiku Srbije. Potrebno je raditi na izjednačavanju plata i stvaranju pravednijeg tržišta rada, kako bi se osigurala održivost i kvalitet života svih građana. Ovaj proces zahteva zajednički napor vlade, poslodavaca i radnika, kako bi se stvorili uslovi za rast i razvoj koji će koristiti svima.
