NATO bombardovanje Srbije je počelo 24. marta i trajalo je 78 dana, završavajući se 10. juna 1999. godine. Iako prošlo četvrt veka od tih događaja, tačan broj stradalih i dan danas nije poznat. Procene variraju od 1.200 do 4.000 ljudi, ali država Srbija nikada nije objavila zvanične podatke. Tokom bombardovanja, mnogi građani osećali su strah kako od NATO bombi, tako i od srpske državne bezbednosti.

Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, seća se atmosfere straha i napetosti koja je vladala uoči bombardovanja. Sa svojim prijateljima je imao akciju lepljenja poruka „Neću rat“ po pijaci u Užicu, ali su bili pljuvani od strane ljudi koji su osećali da je rat neizbežan. Prve bombe je doživeo u porodičnoj kući u Užicu, pored velike kasarne, nakon čega su se morali preseliti kod dede kako bi se sklonili.

Srećko Đukić, tadašnji šef diplomatske misije SRJ u Bugarskoj, prisetio se diplomatskih aktivnosti koje je sprovodio u pokušaju da zaštiti svoju zemlju od agresije. Na 25. godišnjicu NATO bombardovanja, Đukić je istakao potrebu da se odmaknemo od prošlosti i okrenemo budućnosti, upoređujući vreme posle bombardovanja sa periodom nakon Drugog svetskog rata.

Isabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava, podseća na represiju nad albanskim stanovništvom koje je trpelo sistematsko kršenje ljudskih prava još pre bombardovanja. Ona je takođe pratio montirana suđenja Albancima i ukazuje na diskriminaciju koju su oni trpeli.

Tema legaliteta i legitimiteta NATO akcije je i dalje predmet rasprave. Grupa profesora međunarodnog prava iz Beograda je osudila bombardovanje kao kršenje Povelje UN, budući da nije postojala rezolucija kojom je odobrena ta akcija. Međutim, neki smatraju da je intervencija bila legitimna zbog zaštite albanskog stanovništva.

Srećko Đukić postavlja pitanje o potrebi stalnog insistiranja na pitanju legaliteta NATO akcije, naglašavajući da je većina vojnih intervencija u istoriji bile nelegitimne. On ističe da je i srpska i albanska strana bila zaslepljena sopstvenim stavovima i nije bila spremna za kompromis. Đukić smatra da je nedostatak fleksibilnosti sa obe strane doveo do eskalacije krize.

Četvrt veka nakon bombardovanja, ostaje mnogo pitanja i dubokih ožiljaka. Sećanja na taj period su i dalje bolna, a rasprave o legalitetu akcije i odgovornosti političkih elita traju i danas. Važno je naučiti iz prošlosti i težiti ka mirnom i prosperitetnom budućnosti, prevazilazeći podele i tražeći zajedničke tačke razumevanja među svim akterima.