U Zakonu o lokalnoj samoupravi, zbor građana se definiše kao jedan od oblika neposrednog učešća građana u donošenju odluka na lokalnom nivou, pored građanske inicijative i referenduma. Zbor građana, prema članu 67 zakona, ima za cilj da omogući građanima da raspravljaju i daju predloge o temama koje su u nadležnosti lokalne samouprave. U praksi, to znači da zbor može da se bavi pitanjima kao što su održavanje školskih zgrada, dok pitanja vezana za nastavu nisu u njegovoj nadležnosti.
Član 69 zakona objašnjava da zbor građana može da usvaja zahteve i predloge većinom glasova prisutnih i upućuje ih lokalnim organima. Ovi organi su potom dužni da razmotre zahteve u roku od 60 dana i da obaveste građane o svojim odlukama. Ova odredba, međutim, može predstavljati slabost sistema, jer opština može da odbije predloge građana, često bez objašnjenja, nakon dužeg vremenskog perioda.
U Statutu Grada Beograda je navedeno da se zbor građana saziva na nivou mesne zajednice, a predsednik mesne zajednice je odgovoran za njegovo sazivanje, koje mora biti obavljeno najmanje 15 dana pre održavanja. Takođe, zbor se može sazvati na zahtev 10% birača sa tog područja, što omogućava građanima da aktivno učestvuju u procesu odlučivanja.
U poslednje vreme, studenti su pozvali na organizovanje zborova građana kako bi podelili odgovornost za političke promene. Bojan Klačar iz Cesida navodi da su studenti želeli da podstaknu druge da se uključe u proces donošenja odluka, koristeći zbor kao mehanizam za izražavanje svojih stavova i zahteva. Ovaj pristup omogućava građanima da skrenu pažnju na pitanja koja su im važna, kao što su komunalne usluge i lokalna infrastruktura.
Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka, ističe da se zborovi građana svrstavaju u oblike neposredne demokratije, koji su bili posebno prisutni u socijalističkom periodu. On navodi da, iako zborovi omogućavaju građanima da pokrenu različite inicijative, često se suočavaju s ograničenjima, jer lokalne vlasti mogu tvrditi da nisu nadležne za određena pitanja. Jovanović veruje da studenti žele da olakšaju pritisak na sebe i da poruče da ne moraju sami nositi teret svih zahteva.
Iako zborovi građana pružaju platformu za okupljanje, Klačar upozorava da su oni često neadekvatni i prevaziđeni načini organizovanja. On sumnja u njihovu efikasnost, ističući da zaključci sa zborova često nadilaze ovlašćenja lokalnih vlasti. Ova zabrinutost se ogleda u nedavnim događajima, gde su zborovi organizovani u različitim gradovima kao što su Čačak, Sremska Mitrovica, Niš i Beograd, ali bez značajnih efekata.
Na primer, u Beogradu su građani na zboru izglasali predlog da se „zauzmu lokalne mesne zajednice“, dok su u Čačku konstatovali da je gradonačelnik Milun Todorović razrešen jednoglasno voljom građana. Međutim, ove odluke nisu dovele do konkretnih promena ili akcija.
U zaključku, zborovi građana su oblik neposredne demokratije koji omogućava građanima da se uključe u procese donošenja odluka na lokalnom nivou. Iako pružaju priliku za izražavanje stavova i predloga, njihova efikasnost i uticaj često su ograničeni od strane lokalnih vlasti. U svetlu nedavnih događaja, pitanje ostaje kako građani mogu najbolje iskoristiti ovaj mehanizam za stvarne promene u svojim zajednicama.
