Rudari zarobljeni u ilegalnom rudniku zlata u Južnoj Africi suočili su se sa ekstremnim uslovima preživljavanja, koji su ih naterali da pribegnu kanibalizmu. Ova šokantna situacija dogodila se u starom rudniku „Buffelsfontein Gold Mine“, koji se nalazi oko 150 kilometara od Johanesburga. Vlasti su prekinule snabdevanje hranom kako bi naterale rudare da izađu, a ukupno 324 rudara je spaseno, dok je 78 njih izgubilo život zbog gladi i dehidracije.
Izveštaji ukazuju na to da su rudari, suočeni sa nedostatkom hrane i vode, počeli da se hrane delovima tela preminulih kolega. Dva preživela rudara su, nakon što su pušteni uz kauciju, ispričala kako su se odlučili na ovaj očajnički potez. Oni su naveli da su se seckali delovi nogu, ruku i rebara preminulih, jer su smatrali da im je to jedina preostala opcija za opstanak.
Tokom akcije spasavanja, spasioci su otkrili užasne scene u rudniku, uključujući trule leševe onih koji nisu preživeli. Jedan od spasilaca je izjavio da nakon što je video te scene više ne može da jede meso. U međuvremenu, preživeli su se suočili sa dodatnim traumama, jer su morali da jedu bube kako bi preživeli.
Ova situacija je izazvala duboke podele u društvu Južne Afrike. Dok neki hvale policiju zbog njene nulte tolerancije prema kriminalnim bandama, drugi, uključujući sindikate, optužuju vlasti za nemar i nebrigu prema ljudskim životima. Južna Afrika, bogata mineralnim resursima, suočava se sa problemom ilegalnog rudarenja, koje se često odvija u opasnim uslovima, a mnogi rudari su bez dokumenata i podložni su pritiscima organizovanih kriminalnih grupa.
Prošle godine, velika grupa ilegalnih rudara se spustila u rudnik Buffelsfontein, nadajući se da će pronaći velike zalihe zlata. Međutim, policija je brzo intervenisala i opkolila ulaz u rudnik, što je dovelo do predaje skoro 2.000 rudara. Mnogi su se odlučili da ostanu unutra, a vlasti su počele da smanjuju snabdevanje hranom i vodom, što je dodatno pogoršalo situaciju.
Policija je bila primorana da preduzme ove mere kako bi zaštitila živote svojih članova, s obzirom na to da su vođe bandi u rudniku kontrolisale situaciju i prisvajale resurse. Uslovi su postali toliko teški da su mnogi rudari umrli od gladi ili dehidratacije, a situacija se dodatno pogoršala zbog brutalnosti vođa bandi.
Volonteri koji su učestvovali u spasilačkoj akciji opisali su scene u kojima su mnogi rudari izgledali kao preživeli iz logora. Pojedinci su bili toliko iscrpljeni da su morali da budu nošeni na nosilima, a neki su bili smešteni u kavez namenjen za sedam osoba, jer su bili previše slabi da bi hodali.
Pojedini članovi civilnog društva i porodice rudara su organizovali proteste, pokušavajući da pokrenu sopstvene spasilačke akcije. Policija je na kraju bila primorana da deluje nakon što su sudovi doneli odluke o pružanju humanitarne pomoći i saradnji sa rudarskim kompanijama.
Ova tragedija je osvetlila mračne aspekte ilegalnog rudarenja u Južnoj Africi, gde se mnogi suočavaju sa ekstremnim uslovima, a ponekad su primorani da se bore za opstanak na najstrašnijim mogućim načinima. U isto vreme, postavlja se pitanje odgovornosti vlasti i njihovog pristupa ovom problemu, koji se čini sve ozbiljnijim u svetlu ovih događaja.
