Radoslav Petković bio je poznati pisac i dobitnik brojnih književnih nagrada koji je nedavno preminuo. Sa književnicom Vidom Ognjenović, mnogi su se oprostili od njega na sahrani na Novom groblju u Beogradu. Petković je ostavio iza sebe brojne romane, zbirke priča i esejističke knjige koje su obeležile srpsku književnost. Bio je poznat po svom intelektualnom kapacitetu, poznavanju književnosti, istorije i filosofije, kao i po moralnoj čistoti. Njegova dela su često bila inspirisana istorijskim zapisima i sudbinama, a njegova književnost je bila dosledna u bežanju od opštih mesta i razmetljivosti rečima.
Vida Ognjenović je istakla da su mnogi postali zaverenici Vavine rečenice nakon što su pročitali njegova dela. Dragan Velikić, prijatelj Petkovića još iz studentskih dana, se takođe oprostio od njega ističući koliko će mu nedostajati Vavina lucidnost i humor. Velikić je naglasio da je Petković bio ne samo izvrstan pisac i erudita, već i najveći intelektualac svoje generacije. Istakao je i Petkovićevu skromnost, visok nivo dobrog ukusa, kao i otpornost na književne mode. Petković je bio formiran pisac od samog početka i sa svojom prvom knjigom „Put u Dvigrad“ naslutio se budući klasik.
Velikić se prisetio jedne letnje noći u Rovinju, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su zajedno razmišljali o smislu života. Tada su se dogovorili da onaj ko prvi otputuje bude ispraćen govorom onog koji ostaje. Velikić je izrazio zahvalnost Petkoviću za sve rečenice koje i dalje dišu kroz njegova dela. Na kraju je poručio: „Majstore, slava ti.“
Radoslav Petković je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, pored drugih poznatih ličnosti. Njegova dela će ostati kao trajna inspiracija i podsetnik na njegovu neutaživu volju za saznavanjem sveta. Njegova književnost će i dalje buditi uspavanog Čoveka i inspirisati generacije čitalaca. Petković je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i njegovo delo će živeti i nakon njegove smrti.
