Mnogo pitanja ostaje neodgovoreno oko atentata na Zorana Đinđića, a među njima su i važna pitanja o dokazima sa mesta ubistva. Jedan od najvećih kontroverzi je teorija o „trećem metku“. Milan Veruović, koji je bio deo obezbeđenja premijera u trenutku atentata, tvrdio je da su ispaljena tri metka, dok su eksperti iz Vizbadena utvrdili da su postojala samo dva. Ova razlika u svedočenju postavlja dodatna pitanja o tačnosti istrage i analize.
Istraga o ubistvu Zorana Đinđića bila je obeležena brojnim propustima. Tokom istražnog postupka, uništeni su uzorci krvi koji su prikupljeni ispred zgrade Vlade Srbije, a koji su pripadali ubijenom premijeru. Postavlja se pitanje kako je moguće da ekipa za uviđaj, koja je obučena i profesionalna, napravi takvu grešku. Uzorci su uzeti nepropisno, što je rezultiralo njihovim propadanjem, a ovo je dodatno otežalo istragu.
Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i blizak saradnik Đinđića, govorio je o sumnjivim okolnostima koje su prethodile atentatu. Postavlja se pitanje zašto su kamere u zgradi Vlade bile u fazi renoviranja baš u vreme atentata, kao i šta se desilo sa nekim dokazima, poput vrata koja su nestala. Ove informacije dodatno komplikuju već složenu situaciju.
Jedan od ključnih dokaza, odnosno uzoraka krvi, uništen je zbog nepropisnog pakovanja. Uzorci su stavljeni u plastične kese dok su još bili mokri, što je dovelo do truljenja i gubitka važnih informacija. U izveštaju se navodi da je prisustvo DNK profila iz uzoraka krvi koje su prikupljene sa različitih lokacija u blizini mesta zločina bilo otežano zbog ovih propusta.
U vezi sa samim atentatom, ostaje nejasno kako je moguće da su sigurnosne kamere u trenutku pucnjave bile van funkcije, dok su se nekoliko minuta kasnije normalno aktivirale. Ova greška u radu kamera dodatno je podstakla sumnje u transparentnost istrage i mogućnost prikrivanja dokaza.
Izveštaji sa uviđaja otkrivaju detalje o odeći koja je pronađena na mestu zločina, uključujući sako i košulju Zorana Đinđića, koji su bili natopljeni krvlju. Analize su pokazale prisustvo krvi koja je nesporno pripadala Đinđiću, ali su zbog grešaka u postupanju sa dokazima rezultati bili nekompletni.
Istraga je dovela do osuđivanja Milorada Ulemka Legije i Zvezdana Jovanovića kao neposrednih izvršilaca atentata, dok su drugi saučesnici takođe kažnjeni. Vođe „zemunskog klana“, Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, ubijeni su u policijskoj akciji „Sablja“, što je dodatno zakomplikovalo situaciju oko razjašnjavanja svih detalja atentata.
U zaključku, atentat na Zorana Đinđića ostaje obeležen brojnim kontroverzama i pitanjima koja nisu dobila odgovore. Dokazi su izgubljeni, a sumnje u rad istražnih organa sve su prisutnije. Potrebno je dodatno istraživanje i transparentnost kako bi se razjasnile sve okolnosti ovog tragičnog događaja koji je imao dalekosežne posledice po Srbiju. Javnost zaslužuje odgovore i pravdu, a samo kroz temeljnu istragu i razjašnjavanje svih detalja može se postići istinska pravda za Zorana Đinđića i njegove bližnje.
