Hrvatski Zakon o civilnim stradalnicima iz Domovinskog rata, koji je stupio na snagu krajem jula 2021. godine, ne priznaje srpske civilne žrtve kao osobe koje imaju pravo na odštetu. Prema članu pet ovog zakona, pravo na odštetu ne mogu ostvariti pripadnici, pomagači ili saradnici neprijateljskih vojnih ili paravojnih jedinica, kao ni članovi njihovih porodica na osnovu njihovog stradanja. Međutim, odluka ko spada u te kategorije je veoma arbitrarna, a često se odbijaju i osobe koje nemaju veze sa ratom unutar svojih porodica.

Mnoge srpske civilne žrtve su odbijene za dobijanje odštete bez bilo kakvog obrazloženja ili dokaza zašto su proglašene neprijateljima. Postoje slučajevi odbijanja majki koje su izgubile maloletnu decu u ratu, samo zato što su im muški srodnici bili mobilisani u seoske straže. Takođe, srpske civilne žrtve u Bosni i Hercegovini nemaju pravo na odštetu, dok se vojnicima Hrvatskog vijeća obrane (HVO) povećavaju prava iako su ratovali u susednoj zemlji.

Odbijene srpske civile kao jedini pravni lek imaju pokretanje upravnog spora, međutim, zbog visokih troškova i slabijeg imovnog stanja, mnogi od njih odustaju od traženja pravde. Takođe, za mnoge je problem i pribavljanje dokumentacije, posebno za one koji su bili zatočeni u logoru ili zatvoru, jer Ministarstvo hrvatskih branitelja ne prihvata medicinsku dokumentaciju nadležnih institucija susednih ili drugih zemalja.

Ova situacija ukazuje na diskriminaciju srpskih civilnih žrtava iz Domovinskog rata u Hrvatskoj, kao i nedostatak pravde i podrške za ove osobe. Dok se vojnicima HVO povećavaju prava, srpske civilne žrtve nemaju pristup odštetama i suočavaju se sa različitim preprekama koje im onemogućavaju da ostvare svoja prava. S obzirom na ove činjenice, neophodno je preispitati i promeniti odredbe Zakona o civilnim stradalnicima iz Domovinskog rata kako bi se osigurala ravnopravna prava za sve civilne žrtve rata bez obzira na nacionalnu pripadnost.