Današnja nedelja, u narodu poznata kao Bele poklade, a u crkvenom kalendaru označena kao Siropusna nedelja, zauzima posebno mesto u srpskoj narodnoj tradiciji. To je poslednji dan uoči početka Velikog posta, dan ispunjen običajima, radošću, ali i dubokom duhovnom porukom. Iako mnogi poklade povezuju sa katoličkim tradicijama, ovaj običaj je duboko ukorenjen i u pravoslavlju, pružajući vernicima priliku da se pripreme za post i približe Bogu kroz zajedništvo, oproštaj i trpezu ljubavi.
Bele poklade predstavljaju poslednji dan Siropusne nedelje, kada se iz ishrane isključuje meso, ali su dozvoljeni mlečni proizvodi, jaja i riba. Upravo zbog „belog mrsa“ – narodnog naziva za mlečne proizvode, ovaj praznik nosi svoje ime. Srpska pravoslavna crkva kroz svoj bogoslužbeni ciklus u toku godine ima četiri velika posta, a svaki od njih prethode poklade.
Iako su poklade prvobitno bile povezane s paganskim običajima proslave proleća i kulta Sunca, hrišćanska crkva im je dala novo, duhovno značenje. Na ovu nedelju vernici se u hramovima podsećaju Hristovih reči, učeći o milosrđu, pokajanju i oproštaju kao temeljima hrišćanskog života.
Poklade su uvek bile prilika za okupljanje porodice oko zajedničke trpeze, koja treba da bude bogata jelima pripremljenim bez mesa, ali u duhu zajedništva i gostoprimstva. U mnogim krajevima Srbije postojao je običaj da se na ovaj dan u dom pozovu siromašni susedi i prijatelji, kako bi svi zajedno „omrsili“ i veselo dočekali početak posta.
U nekim krajevima posebnu ulogu u prazničnom slavlju imaju najmlađi članovi porodice. Ovo je dan kada se dozvoljavaju šale, igre, smeh i bezbrižnost, čime se stvara topla i radosna atmosfera u domu. U nekim krajevima Srbije i danas se zadržao običaj maskiranja – mladići i devojke oblače raznobojne kostime i pod maskama odlaze od kuće do kuće, zbijajući pošalice na radost ukućana. Zauzvrat, domaćini ih daruju hranom, pićem ili nekom drugom sitnicom.
Iako je ovaj dan ispunjen radošću, on nosi i duboku duhovnu poruku. Po narodnom verovanju koje ima korene u sujeverju, u nedelju Belih poklada se ne ugovaraju brakovi, ne zasnivaju se kumstva i pobratimstva, niti se pozajmljuje novac, jer se veruje da takve veze neće dugo trajati. Takođe, u mnogim selima pokladno veče se završava paljenjem velike vatre, oko koje se okupljaju meštani, pevajući, igrajući i kroz veselje terajući strah od nepoznatog, simbolično ulazeći u novi početak.
Kruna ovog praznika je bogosluženje u hramu, poznato kao Praštalno veče. Ovo je trenutak kada vernici međusobno traže i daruju oproštaj, kako bi sa čistim srcem i dušom ušli u Veliki post. Svako izgovara reči: „Oprosti mi!“ – na što se odgovara: „Bog ti oprosti!“ Tako se, u duhu ljubavi i smirenja, započinje četrdesetodnevno putovanje ka Vaskrsu, najvećem prazniku hrišćanstva.
Bez obzira na to da li ih negujete ili ih smatrate drevnim predanjem, Bele poklade nose snažnu poruku – da je zajedništvo, radost i oproštaj najbolji način da se pripremimo za duhovni uzlet koji nam donosi Veliki post. Ovaj praznik nas podseća na važnost zajedništva, ljubavi i međusobnog razumevanja, kao i na potrebu da se oslobodimo prošlih težina i krenemo napred sa čistim srcem.
Na kraju, Bele poklade su više od običaja; one su simbol duhovnog pripremanja za post, dan kada se okupljaju porodice, dele radost i ljubav, i kada se pripremaju na putovanje ka duhovnom usponu koji predstavlja Veliki post. U tom duhu, vernici se okupljaju ne samo u svojim domovima, već i u svojim crkvama, kako bi zajedno proslavili i osnažili svoj duh pred izazovima koji dolaze.
