Beograd je oduvek bio mesto bogate kulturne raznolikosti i specifičnog jezika, a žargon je odražavao duh vremena i društvene promene. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, beogradski žargon bio je pun zanimljivih izraza koji su se koristili u svakodnevnoj komunikaciji. Mnoge od tih reči danas su nestale, ali neke su opstale i postale deo savremenog govora.
U knjizi „Rečnik žargona“ iz 1976. godine, Dragoslav Andrić zabeležio je reči koje su tada obeležavale život Beograđana. Ovaj rečnik predstavlja dragocen izvor informacija o jeziku tog doba, ali i o društvenim normama i običajima. Žargon se često menja i prilagođava novim generacijama, a mnoge reči su danas zaboravljene ili su im promenjena značenja.
Na primer, reč „ablendovati“ u to vreme nije imala današnje značenje uključivanja i isključivanja svetla; ona se koristila za uzvraćanje pogleda devojci ili mladiću. Slične zanimljive reči bile su „akrepa“, koja je označavala mršavu osobu, i „amortizeri“, što je bio neformalan izraz za ženske grudi. Ove reči svedoče o načinu na koji su se ljudi međusobno komunicirali i kako su se odnosili jedni prema drugima.
U školskom okruženju, đaci su takođe kreirali svoj žargon. Na primer, „bal vampira“ označavao je roditeljski sastanak, dok je „gozba zveri“ bila naziv za nastavničko veće. Ovi izrazi su bili deo njihove svakodnevne komunikacije i doprineli su izgradnji identiteta među vršnjacima.
Žargon se takođe odražavao u terminima vezanim za javni prevoz. Svi su znali da se sve što je bilo povezano sa brojem deset, kao što su 10 para ili 10 dinara, nazivalo „banka“. Linija autobusa „dvadesetica“ zvala se „dvobanka“, dok je „dva keca“ označavalo trolu broj 11. Ove reči su oslikavale svakodnevni život Beograđana i njihovu interakciju sa gradskim infrastrukturnim sistemom.
Na slovo „D“, jedan od popularnih izraza bio je „dobiti korpu“, dok se Novi Beograd naziva „Dolina slonova“. „Đubretarac“ je bio naziv za određenu vrstu kaputa, a „đuskanje“ se i danas koristi u značenju igranja uz muziku. Ovi izrazi su ostavili trajni pečat na beogradski jezik, čak i kada su se njihova značenja promenila ili su izašli iz svakodnevne upotrebe.
U međuvremenu, izraz „pauk“ za vozilo „Parking servisa“ postao je deo svakodnevnog rečnika, dok su mladi koristili „samiš“ za samoposlugu. Ovi termini pokazuju kako se žargon razvija i prilagođava novim okolnostima, a istovremeno zadržava tragove prošlosti.
Žargon iz sedamdesetih godina, iako možda zvuči smešno ili čudno današnjim generacijama, predstavlja važan deo identiteta Beograđana. Njegova evolucija odražava promene u društvu, kulturi i jeziku, dok istovremeno pruža uvid u to kako su se ljudi u to vreme povezivali i komunicirali. Danas, kada se mnoge od tih reči više ne koriste, važno je prisetiti se njihove vrednosti i značaja, jer one čine deo bogate tapiserije beogradskog jezika i kulture.
Dok se jezik i dalje razvija, žargon ostaje fascinantna tema koja nas podseća na to koliko je komunikacija složena i koliko se može promeniti tokom vremena. Bilo da se radi o rečima koje su opstale ili onima koje su zaboravljene, svaki deo žargona nosi sa sobom priču o ljudima, njihovim životima i vremenima u kojima su živeli.
