U pravoslavlju postoji praksa koja ženama zabranjuje ulazak u oltar, ali važno je naglasiti da ovaj običaj nije povezan sa verovanjem da su žene inferiorne ili superiorne u odnosu na muškarce. Ova zabrana je duboko ukorenjena u drevnim crkvenim pravilima i tradicijama.
Na primer, 9. pravilo Šestog vaseljenskog sabora jasno kaže: „Neka se nikome od laika ne dozvoli da uđe u sveti oltar“. Ova odredba se odnosi na sve laike, bez obzira na pol ili starost, što znači da ni muškarci ni žene nisu smeli da ulaze u oltar, jer je taj prostor rezervisan isključivo za sveštenstvo.
Budući da su samo muškarci mogli postati sveštenici, mogućnost da žene uđu u oltar je dodatno ograničena. Ovo je stvorilo percepciju da je oltar isključivo muški prostor, a žene su bile isključene iz njega.
Međutim, zabrana pristupa oltaru ženama nije apsolutna, što je objasnio Andrej Muzolf, profesor Kijevske duhovne akademije. On naglašava da u nekim pravoslavnim crkvama, poput Rumunije, postoji tradicija prema kojoj nakon osvećenja hrama svi vernici, i muškarci i žene, mogu da uđu u oltar i poklone se Prestolu. Ovo pokazuje da praksa varira među različitim pravoslavnim zajednicama.
U Ruskoj i Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi takođe postoji praksa koja omogućava ženama da uđu u oltar, ali uglavnom u ženskim manastirima. Ulazak nije dozvoljen svim ženama, već samo onima koje su dostigle određenu starost, kada se završavaju procesi povezani sa menstrualnim ciklusom. Ova praksa ukazuje na to da se poštuju određeni rituali i način na koji se pristupa svetim mestima.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) takođe postoji određena praksa koja omogućava ženama pristup oltaru, ali samo u specifičnim okolnostima. O tome je govorio jeromonah Evtimije u jednom intervjuu za sajt „Svetosavlje“. On je objasnio da u oltar ne sme ući neposvećeno lice, a ne samo muško ili žensko. U ženskim manastirima, po posebnom blagoslovu arhijereja, monahinja koja je osvedočena u pobožnom životu može ući u oltar, ali isključivo da bi održavala čistoću i red, a ne iz drugih razloga.
Ova pravila i običaji ukazuju na to da je pristup oltaru ženama komplikovana tema koja varira među različitim pravoslavnim tradicijama. Iako postoji zabrana, praksa se može prilagođavati zavisno od konteksta i specifičnih okolnosti.
Na kraju, važno je napomenuti da pravoslavlje uči da je brak zajednica ljubavi, u kojoj oba partnera kroz međusobnu podršku i poštovanje doprinose duhovnom rastu i zrelosti. U tom smislu, tradicionalna pravila o pristupu oltaru ne bi trebala da se shvataju kao odraz inferiornosti ili superiornosti između polova, već kao deo šireg konteksta crkvenih pravila i tradicija koje su se razvijale kroz vekove.
Zabrana pristupa ženama u oltar ne znači da crkva ne poštuje žensku ulogu u duhovnom životu. Naprotiv, žene imaju važnu ulogu u zajednici, a njihovo mesto u crkvi može se videti u mnogim drugim aspektima, kao što su molitve, okupljanja i druge duhovne aktivnosti.
U svetlu ovih informacija, možemo bolje razumeti složenost i dubinu pravoslavne tradicije, kao i ulogu žena unutar nje. Ova tema ostaje otvorena za dijalog i razumevanje, kako unutar crkve, tako i u širem društvenom kontekstu.
